Znam šta je hozhdenie po mukam, u nastupima slavoljubivosti i pohlepe dao sam bio da se štampaju čak tri kompilacije mojih paraknjiževnih-karaknjiževnih novinarskih umotvorina, svaki put sam iz bauljanja po gradivu koje nosi moj žig izlazio izubijan, izgreban, iznuren, začuđen i razočaran, kako je moguće da smo štampali toliko tekstova na kojima je trebalo još raditi, ili od kojih je, možda još radije, trebalo odustati, ih, kako smo ih puštali, imali smo rok, i slali smo u štampariju uratke koji su bili dva santimetra iznad granice prihvatljivosti, ali sad ću proći kroz muziku koju sam snimao nemajući rok, nemajući određeni cilj i nemajući pogotovo izdavača.

Moj muz. opus, i ovako zastrašujuć, bio bi još veći da nisam iz nehaja i nepismenosti ubio nekoliko stotina što skica što celovitih numera: misleći da sam sve prebacio na zaseban harddisk, uništio sam sve da kažemo originale nakupivše se na snimaču; kad sam nakon mesec dana otvorio disk sa kopiranim delima, našao sam šuplje košuljice: vascelo moje audio gradivo otišlo u neprimekjenost! Neka, to je prst Božiji, da snimiš nešto bolje, a ako ti se posreći i drukčije, predugo si samozatočen u istom karantinu!

Rečeno – učinjeno. Svakog bogovetnog dana snimio bih na nekoliko kanala melodiju kojom sam hteo da se pomno i svestrano pozabavim, daj samo da odaberem tonalitet, tempo i pristup, da proverim koliko sam daleko od onoga što samo od sebe svira i peva u mojoj glavi; pokušaji dobijahu imena, prva ruka, druga ruka, na maternjem, pa na ono malo jezika kojima kako tako baratam, Bora Ćosić, možda u pismima sa Ciriškog jezera, veli da se u romanu redovno pojavi nešto mnogo gore od onoga što je bilo u piščevoj glavi: preslušam skicu, tja, ima postiđujućih trenutaka i situacija, ali ima i nečeg iznenađujuće dobrog, i štaviše ohrabrujućeg; znajući moja stroga merila i moju osnovanu sumnju u kakvoću onoga što radim, ćerka bi me upitala: "Kako ide? Promising, kao što obično kažeš?"

♫

Slušao bih prvu i drugu ruku u više navrata, čoveče, više učim slušajući ovo nego što sam naučio svirajući u septetu trideset godina, onaj naš višeglas i zaljuljani akvarel je prolazio, čak i na snimcima, uživo da i ne govorim, sad čujem šta sam zbilja odsvirao i otpevao, suočavam se sa posledicama, da, iz svakog novog slušanja izlazim iskusniji i podučen kako bog zapoveda, sad ću da snimim konačnu verziju, neke ću zamke i ćorsokake da izbegnem, a gledaću da ono što je dobro u prvobitnim skicama ne zaboravim i ne okrnjim. Međutim, čim bih pomislio na večnost i na buduća pokolenja koja će slušati ovo što snimam, postajao bih stegnut, odveć usredotočen, služben, dežuran, suv, ponegde i posve isprazan, čekaj, čoveče, nisi u plaćenom studiju gde ti otkucava taksimetar i gde ti producenti razbijaju ono malo samopouzdanja što si na jedvite jade sakupio, sam si, svoj na svome, nikud ne žuriš, hajde ubriši ovo, priseti se lepih delova sa pete i druge skice, pretvaraj se da pevaš samo za probu, samo za demo, a potajno budi savestan da ispadne sve čisto i tačno, horoshii zamysel, ali bi se ispostavilo da sam napravio još jednu skicu!

Pa ovako mora da se muče slikari! – Kako misliš – muče?

U svakoj skici ima nečeg zapanjujuće dobrog, i to dobro upadljivo je baš zbog onoga što je oko njega, zbog onoga što nedostaje ili što mora biti prepravljeno i dopunjeno. Što mi govori da slikar koji pravi dvadeset skica pre nego što prione na konačnu verziju oseća – baš kao i ja, iako je mnogo bolji nego ja – isto što i ja osećam: nikad u završnu verziju neće ući sve ono što je bilo dobro u skicama, naoborot, veći deo onoga što je bilo lepo u prvobitnom, istražnom postupku, nastradaće u konačnom obliku, i slika ne da nije zbir svega što je obećavala i što je mogla postati, nego je svedočanstvo o nemogućnosti da se svi dobri elementi i pristupi nađu i opstanu u završnoj izvedbi! Kad su velikani u pitanju, od njihovih se skica, zamisli i prvobitnih vrpoljenja prave izložbe, ali šta da radiš ako si neslavan? Ko bi slušao tvoje skice, ko bi ih upoređivao, koga zanima tvoj razvojni i zastojni put?!

🎭

Zato i prebiram po stvarima koje su cele, koje su dovršene, a koje i sam smatram predugačkim: čak i tamo gde sam razmerno zadovoljan kako sam pevao i svirao, vidim kako u pesmi nema dovoljno lepote da bi toliko trajala. Ali dresura je čudo. Publika je dresirana da pesma traje tri minuta i da ima tri strofe, a mnoge moje skice imaju tek po jedan stih! Što si klonula, dušo moja, što si žalosna! To otpevam u četiri ili pet glasova, u dve varijacije, i ne vidim kud bih dalje, šta bih dometnuo, ili kakav bih uvod u to napravio. U jednoj pesmi, koja ne potiče iz Sv. pisma i koju peva Tozovac, sviđa mi se jedan jedini red, jedan jedini uzvik, dopada mi se i melodija koja se zadesila za to parčence, i ja samo to snimim, uz virtuelni orkestar pod moim upravleniem, što bolje umem: "Jao, jao, jao/Šta sam dočekao…" Pošaljem to uz služb. tekst mojoj dobroj drugarici C., stiže mi e-mail: "Ko kaže da Srbi nemaju haiku!", pošaljem i mom drugu D. u bratski srpski Toronto, a on će: "Stavljam ovo na mobilni, da čujem kad me neko zove!"