Rođen sam kao kukavica. Nadao sam se da će me život mic po mic okuražiti i da ću kao sredovečan građanin doseći prosečnu hrabrost, onu koju ispoljavaju moji sunarodnici, savremenici, pripadnici kavkaske rase, kako belce našeg kova i provenijencije knjiži američka administracija.

Pošao sam bio u drugi razred kad je petokraku posađenu na vrh OŠ "Dositej Obradović" raspolutio grom: dva i po kraka našli smo posle nepogode u dvorištu, dva i po kraka na ulici. Tek tada sam video da je zvezda bila drvena, a ne od plemenitog metala. Događaj je izazvao filozofske rasprave, zašto se sila nebesna sručila na partizansku drvenariju kad je trideset koraka dalje imala na raspolaganju metalni vrh crkve visoke trideset osam metara. Učiteljica je objasnila da crkva ima gromobran, to je jedna žica koja se sa krsta spušta u portu radi bezbednog provođenja električne varnice: "Ovo znamo ti i ja, i crna zemlja" – rekao bi grom zvoniku da je sve bilo cakum-pakum, ali crkveni gromobran nije bio baš ispravan, a kad gromobran nije baš ispravan on zaštiti vrh zgrade kojoj pripada, a grom nimalo dobrosusedski upućuje (danas bismo rekli "preusmerava") na najbližu visoku kotu pa bila ova i znatno slabiji provodnik. Godine su prolazile kao žirafe na haljini naše ambasadorke u Rimu, a ja sam, kad god bi grmilo, molio boga da ne budem u dometu crkvenog gromobrana.

Bojao sam se: gube, lepre, Svete inkvizicije, da me ne udari konj, imao sam retroaktivni zort od Špilera, od Turaka ornih da čupaju nokte ne samo hajduku i jataku (koji su za to ipak dali nekog povoda) nego bilo kome drugom za koga oni procene da će ih navesti na pravi trag, bojao sam se bola koji ne bih dugo mogao da trpim, ali i stida, a ponajviše griže savesti što sam ispao toliki slabić.

Cigana se nisam bojao. Legendu da kradu decu koju sakate u svrhu prošnje (što dalje naravno od rodne kuće otetih) nisam kupio, pitao sam koga su Cigani ukrali a da nam je rod, ili da ga je neko od naših poznavao, nije bilo nijednog primera… Ali sam se plašio: samrtne ptice, nisam smeo da sa brega skačem na glavu u Tamiš, klonio sam se zmija iako smo učili da ljute otrovnice najbolje obožavaju krš, kraš ili karst, doklen su na prašinu i blato alergične usled čega ih u Banatu nema ni za lek.

Bojao sam se još: da mi krava ne stane na bosu nogu, znao sam da pred streljačkim vodom Vermahta ne bih uspeo da viknem "živela sloboda", plašila me je i pomisao da ležim u ledenom rovu kakvima je Prvi svetski rat obilovao a austrougarski karteč da mi je pokidao uniformu i da mi je trbušnu duplju izručio studeni, gangreni, sepsi i šta ti ja znam. Zazirao sam od hladnog oružja i bio zadovoljan što ne moram da izađem ni na kakav dvoboj braneći čast gospe koja mi nije ni rod ni pomoz bog, bilo mi je deset godina kad sam se prvi put usudio da protrčim ispod širokog i moćnog kaiša koji je silu vršalice (parnjače! da!) uz nezaboravnu huku prenosio na treš i levator: šta ako kaiš pukne ili spadne sa ogromnog, neverovatnog zamajca baš dok se ja podvlačim i udari me prekočiju! Bojao sam se: da ugrejan pijem vode (babine reči "da se ne zaladiš" u školi su dobile naučni, samim tim i mnogo strašniji naziv "galopirajuća tuberkuloza"); zazirao sam od tuče jer mi je rečeno da ako me neko udari u slepo oko gotov sam. Mozgajući o svojoj nagloj i preuranjenoj smrti dokonao sam da bih, ako bi se meni posrećilo da prvi potrefim nekog u slepo oko, ja postao ubica pa ne znam koliko da sam maloletan u taj mah, a mogli bismo i obojica pasti mrtvi kao revolveraši koji opale istovremeno svak iz svog kolta sa drškom od sedefa… Proći će godine pre nego što ću prvi put gledati "Ulicu" gde će Entoni Kvin, hoteći samo da malo propusti kroz šake artistu koji mu se kako smo mi govorili švotao, poslati ovoga u smrt jednim jedinim udarcem. I sam samrtnik biće iznenađen dok bude stezao busen trave, poslednji prizor sa ovoga sveta. Sad je u filmu "Na ivici raja" Turčin ošamario isto Turkinju, pala je tako da joj nije bilo spasa, ukratko, kad god vidim nasilje, na filmskom platnu, na televiziji, ja se uplašim.

Tako sam se pre ne znam koliko godina uplašio bio i za Aleksandra Vučića, kome nisam znao ime, ali koji se, prema vlastitom svedočenju, hvatao bio u koštac sa navijačima "Hajduka" i "Dinama" i to u njihovoj prćiji: generalni sekretar uveren je da spomen na njegovu hrabrost i borilačke veštine i sad žive u usmenom predanju delija i grobara.

&

Aleksandra Vučića do ushićenja dovodi hrabrost mladića koji je u Noći dugih jezika (21. februar 2008) sam zaustavio šest hamera. Nikada dosad generalni sekretar nije video nikog toliko hrabrog, plačite Bad Blue Boys, pokrijte se ušima navijači bilih! Neznanog junaka je – tolmači nam taj nadnaravni događaj sam Vučić – kršenje međunarodnog prava zabolelo toliko da na vlastiti život nije u taj mah davao pet para. Nije bio svestan ni ko će to, kad se završi moleban, videti na televiziji: "Podseća me na ranog mene", prostrujalo je Vučiću kroz glavu, "ali je čak i mene prevazišao!"

Čovek koji je bio strah i trepet Poljuda i Maksimira, priznao je i štaviše istakao, kao pravi vitez, da mladićeva borba sa hamerima nema premca: ja jesam hrabar, što jest jest, ali ovo, ovo i mene baca u zasenak!

Deda glavnog junaka "Strogo kontrolisanih vozova" staje pred nemačke tenkove pouzdajući se u svoju hipnotizersku veštinu i biva spljeskan jer njegova energija, iako pojačana stavljanjem u službu odbrane teritorijalnog integriteta, nije mogla kroz švapski čelik. Vučićev junak je neozleđen i može fino pravo u Magistrat: "Ja sam taj kome se u ‘Utisku nedelje’ gospodin Vučić onoliko divio. Noge su mi se odsekle kad sam ugledao muriju!"