Ratni zločinci su velika tajna. Upoznaj naše zločince da bi ih više voleo. Dobrodošli u zemlju ratnih zločinaca. Čuvajmo naše zločince barem koliko čuvamo zelenilo u našim gradovima – kao što su šume pluća grada (ko li je to smislio), tako su ratni zločinci pluća naroda. Dobro čini ratnom zločincu i dobru se nadaj. Ko spase jednog ratnog zločinca, spasao je vaskoliko zločinstvo. Nije li Srbija fer i korektno skrivala gen. Mladića pred omčama haških šintera naoštrenih da osude sve što je srpsko? Zar nije postignut možda i istorijski rekord u jataštvu, gde je glavni jatak bila naša bleda mati, Srbija, a kad je ona, sirota, digla ruke, narodni heroj pao je na teret svojte, pa je jednog za sve nas Srbe crnog dana odlučeno da bude pronađen, a jednog drugog crnog dana i zarobljen.

Kad nesrećni, poremećeni pojedinac, ili kriminalac, koji se zaneo ili preračunao, liši nekoga života, škrgućemo zubima i kivni smo što nemamo više smrtnu kaznu, sasvim je, pak, drugo ako naš oficir prekardaši braneći naš vavek ugroženi nacion – naravno da te svi blagosiljamo, ta ubijao si iz najviših, najplemenitijih pobuda, ne ti lično, zato i jesi vrhovni komandant, da neprijatne scene ne možeš ni kroz durbin svojim očima da vidiš, a ako se koji od tih opravdanih pokolja tu i tamo oteo kontroli, šta se može, kao i u umetnosti, i u ratovanju se može preterati, može se prekoračiti prirodna mera, što se sa Mladić Ratkom izgleda baš i desilo. Otkako je sam postao svoj modni kreator, otkako je na jugoslovensku uniformu nakalemio kapu Stepe Stepanovića, postao je sam sebi predak, a za razliku od ne znam ni koliko stotina jugoslovenskih generalskih dembelana koji su iz vila dobijenih od države tu i tamo odlazili na manevre i jeli pasulj iz porcije, ovome se vojnom licu otvorilo polje rada o kakvom na Vojnoj akademiji nije moglo ni da sanja, obrelo se u košmaru kao vrhovni zapovednik pitoreskne raznorodne armije, i postupalo prema neprijateljskoj živoj sili još oštrije nego što je bilo dresirano, a prema svima koji su se mogli razviti u neprijateljsku živu silu preduzimalo je preventivne, temeljite mere.

Srbija koja, kao što znamo, nije sa ratom u Hrvatskoj i Bosni ništa imala, ipak je postala priručni Paragvaj, sakrivane i zbrinute Srbe koje smo teška srca nakonec ipak morali da predajemo vozili smo u Hag vladinim avionom, njihovim porodicama kupovali smo avionske karte, slali tamo naše lekare kad smo posumnjali da haški doktori gaze Hipokratovu zakletvu i truju naše heroje, država je poklanjala "oktavije" da čeljad i bračne družice na jedvite jade izručenih oficira imaju čime da se voze do aerodroma, ili do same Holandije, utoliko je Mladić Ratko bio doveden u neravnopravan položaj – da ga nismo toliko dugo bratski skrivali, nego da smo ga ranije predali, njegov sin bi dobio limuzinu, avionske karte da obilazi tatu, a tata se pod budnim okom haškog nutricioniste ne bi možda ni razboleo, nego je platio danak i suvoj i nezdravoj hrani na koju ga je njegov nezavidni položaj begunca primoravao. Izašao bi mlađi i zdraviji pred dušmane koji su razdoblje generalove što bi se reklo nedostupnosti iskoristili da pronađu ili fabrikuju još više dokaza nego što bi inače imali.

Hagu smo poslali rekonvalescenta, bledu senku generalovu, ali to se već dešavalo sa istaknutim a nestanutim zločincima iz Drugog svetskog rata – dok mu tragači stanu na rep, ovaj napuni devedeset leta, izlapi, ili ostavi na komšije u nekoj varošici divan utisak, pa se svi čudom čude kako je tobožnji zlikovac mogao toliko da se prodobri, uprepodobi, preruši ili preobrazi! Dok je bilo smrtne kazne morao si zločinca da lečiš, da mu povratiš pamćenje, i da ga postaviš na noge lagane, da ga ove drže uspravnim dok streljački vod u mutno praskozorje ne dočeka izvršnu komandu. Tja, ratni zločini ne zastarevaju, ali zločinci zastarevaju, stare kao i ma ko drugi, oni koji su, da tako kažem blagovremeno dopali Haškog suda, već su na slobodi, i studenti Vojne akademije hrle da iz njihovih usta čuju kako se veličanstveni vojni zanat sprovodi u život, u Akademiji su se nadali da će imati još jednog počasnog predavača, što se naprasno i gorko izjalovilo; fudbaleri novosadskog trećerazrednog kluba izašli su na zeleni tepih u majicama sa likom osuđenog generala (koji ima pravo da se žali na okrutnu presudu), predsednik Vučić na rukama još ima lepilo kojim je učvršćivao ulične table za generalov nesuđeni Bulevar, izlažući se opasnosti da padne sa merdevina skidao je vlastoručno table sa imenom streljanog Zorana Đinđića (kome podiže neverovatan streloviti spomenik), sve ono za šta se kao sasvim mlad čovek malo je reći zalagao – propalo je, virovitice, karlovci, ogulini, karlobagovi, sve se izdaleka kezi u mrskoj nestvarnosti, i šta drugo reći nego – šta je bilo bilo je, okrenimo se budućnosti.

Kamo bismo drugde? Sadašnjost isto nije blistava – unatoč novogodišnjim ukrasima koji šljašte mesecima pre i posle najluđe noći, unatoč jarbolu kakav niko u Evropi nema – dakle, sve ono što nam je poznato, i prošlost i sadašnjost, ne služi nam na čast i ne dopada nam se, preostaje nam samo da se radujemo nepoznatom i nedogođenom, pa su predsednikov kopernikanski pristup i poklič za svaku hvalu.