Ako Vučić to pre nije znao, onda je 10. juna ove godine u 17 časova i 25 minuta morao da sazna da Olaf Šolc nije Angela Merkel.

Na konferenciji za medije u zgradi Saveznog izvršnog veća na Novom Beogradu, Vučić je tada na domaćem terenu odlučio da zameri Šolcu ono što mu je nekoliko nedelja ranije u Berlinu prećutao – naime Šolcove jasne izjave pred Kurtijem da će Srbija morati da prizna Kosovo pre ulaska u Evropsku uniju.

"Naš stav o Kosovu nije nov, nego dugo poznat. Uostalom, rekao sam nešto što je očito i možda to pomaže“, odvratio je Šolc.

U retrovizoru su promakli svi oni ugodni zalasci Sunca u Kancleramtu kad je Merkel gostila Vučića pred razne srpske izbore, njeno tetošenje i tek poneki majčinski blag prekor zbog vladavine prava, demokratskih manjkavosti i ostalih tričarija.

Nema dokaza da je Šolc – godinama vicekancelar – ikada nameravao da ne bude Merkel u bilo čemu, pa i u odnosu prema Srbiji i Vučiću. Uostalom, "Šolcomat“ je dobio izbore baš jer je najviše ličio na Merkel, a Nemci su nakon penzionisanja mame hteli da imaju barem tatu da se ne osećaju kao siročad.

Vetrovi promene

Ali Putinova nezasitost je do Berlina donela Wind of Change o kojem su pevali nemački Skorpionsi, samo što je tada vetar duvao ka istoku.

Nije Šolc hteo ni da ostane bez jeftinog ruskog gasa, nije hteo ni inflaciju, ni da šalje oružje Ukrajini, ali ničemu više nije mogao da se odupre. Dosetio se da bi ipak na Balkanu – koji pera nemačke štampe često zovu "stražnjim dvorištem“ ili "mekim trbuhom“ Evrope – mogao da preduhitri događaje i zapuši brešu kroz koju curi ruski uticaj.

Za Berlin nema dileme da je priznanje Kosova deo te priče. Za Šolca takođe nema dileme da je brzi prijem Srbije i komšiluka u EU poželjan – ali tu je kancelar nemoćan, sve dok galski petlić Makron blokira proširenje.

Ispada tako da Šolc za Vučića ima štap, ali nema šargarepu. Vučić za Šolca nema ni toliko, ima samo latentnu pretnju da bez njega, kao faktora stabilnosti, iskra može da padne na bure baruta.

Najnoviji izlivi prostakluka usmereni prema nemačkim političarima – recimo kad premijerka pita nemačkog ambasadora na Kosovu da li je imao moždani udar pa traži uklanjanje barikada – svedoče o nervozi jer bi Berlin da suzi Srbiji prostor za politiku koju je Vučić jednom precizno opisao kao "vrdanje“.

Ne vidi se šira upotrebna vrednost germanofobije koja se širi sa režimskih medija, osim one za domaću javnost. U njoj Švaba istorijski ima šizofreno mesto – kao zlotvor i srbomrzac, ali i kao biće vredno divljenja zbog reda, rada i discipline i jer je napravio Golfa dvojku.

Ogoljeni napadi u kojima se sa Viole fon Kramon, što je već svima dosadilo, prešlo na krupnije zverke, poput šefice diplomatije Analene Berbok, nepotrebna su žrtva na oltaru Vučićeve popularnosti i večne vladavine u Srbiji. On može da vlada i bez toga da tabloidi napišu kako je "odbrusio“ Nemcima, a ovako samo sokoli onaj deo političkog Berlina koji je oduvek prvi i jedini problem Balkana video u Beogradu.

Cementiranje pat pozicije

Ako je Merkel puštala Vučića da radi šta mu je volja kod kuće jer je računala na to da će on da joj završi Kosovo, današnji vlastodršci u Berlinu nemaju tih iluzija. Ali nemaju ni plan B niti je u Srbiji na vidiku iko ko bi im bio draži partner.

Od Vučića barem i dalje imaju masne subvencije za nemačke investitore, jeftinu radnu snagu, Srbija je i dalje solidan basen gastarbajtera za kojima Nemačka vapi. Malo li je na ovu skupoću.

Osma ofanziva, ova kosovska, ostaće jalova. Rečnikom šaha, omiljene Vučićeve igre, u toku je dekadentno kretanje ka potpunoj pat-poziciji.

Niti on hoće da prizna Kosovo pod uslovima koji su na stolu ("nemačko-francuski predlog“), niti Nemci mogu da mu ponude ulazak u EU, niti Vučić i Srbija mogu sebi da priušte potpuno okretanje leđa Zapadu, niti bi Nemci sankcijama i otvorenim pretnjama da ga guraju u ruke Rusiji. I ništa što se kaže ne može da pomeri figure na tabli.

Za građane Srbije se, pak, u svemu krije otrežnjujuće saznanje – i ovim vlastima u Berlinu stalo je do geopolitičke poslušnosti Srbije, a ne do demokratije. Kad bi im Vučić dao šta hoće, opet bi upijao zalaske Sunca na terasi Kancleramta. U tom pogledu, Merkel kao da nije ni odlazila.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com