Nije sritan onaj koji puno ima, nego onaj komu malo triba, sa tom sam mudrolijom, još slanom od mora koga više ni, zakoračio u Nemanjinu 30, da svečano otpočnem novo poglavlje u svom dijalekt. razvoju kome eto nikad kraja: "Dobar dan", javljam se recepcioneru, "gde se odlazi u penziju?" – "Na ovu stranu, najpre uzimate broj, pa ćete tamo pitati dalje." – "Hvala lepo, zbogom", u prostranom holu, gle, i automat za diobu brojeva, i službenik PIO, kao od brega odvaljen, tako je, braćo, i tehnika narodu i služb. lice, pita me lice hoću li da podnesem zahtev ili da zatražim pravnu pomoć, ne znam ni sam šta bih pre, bilo bi dobro oboje, ne može, dade mi broj za pravnu pomoć, ti si, prijatelju već u penziji, ili ćeš je nasred hola zaslužiti u stojećem stavu, mislim se, nađem svoj šalter, a naspram šaltera pomen. mašinu za osvežavajuće napitke i kojekakve candyes, pravni pomoćnik našao odmah moj dosije, dao mi da nešto potpišem, i poslao me na drugi šalter: "Idite tamo sa tom istom ceduljom".

Ispred novog šaltera nekoliko građana, dobro, čekaću, što pre počnem sa vežbanjem pre ću i ovladati tom veštinom, kad, čim je klijent koga sam zatekao povijenog pred šalterom bio gotov, na displeju se pojavio moj broj, F005, te ja zakonski pretekoh ove koje sam u toj sali zatekao, novi radnik mi odštampa sve što su moji poslodavci, God bless them, u ova dva stoleća potrošili na moju budućnost: "Sad sa ovim na prethodni šalter".

U međuvremenu je kod mog pravnog pomoćnika građanka presamićena koliko joj skelet dopušta, nije naravno razumela košmarne nazive i postupke koji vode do pravedne penzije te sad svu nadu polaže u svoj šarm i u pravnikovu dobrotu, jedva se napokon rastadoše, dok sam ja bio u drugoj Sali pristigla je bila još jedna građanka, ima crnu majicu, na leđima joj piše krupno POLICE.

Iako je računala da je na nju došao red, otmeno je otrpela kad se na displeju opet pojavio moj broj, zašto ovo pišem, pa zato što drugde, kad izgubiš red, bivaš vraćen na početak, kao da nisi nikad tu ni bio, a ovde mi se priznaje i štaviše povezuje staž koji imam na prethodnim šalterima, very promising, i u skladu sa samom prirodom ove ustanove.

Moram, eto dokle je došlo, da pohvalim državu, ovu početnu stazu do mirovine uredila je ne treba lepše. Ne treba, ako nam se ne dopadaju oni koje smo demokratski izabrali, da nam se ne sviđa i nešto dobro, ako to oni ipak učine: "Kad će biti gotov ovaj Kalenić na vodi!", zaškrgućem kad god ne mogu da nađem nekog od mojih izabranih snabdevača, tja, neko se tamo gore trudi da meni bude bolje, da sa svojom daće Bog i penzijom sabajle pazarim u ambijentu dostojnom EU, a ja nakostrešen pa nakostrešen.

⛅

Kad god se zaklinje, čovek preteruje. Zašto to ponavljam, pa zato što jeste tako. Čak i ako je zakletva na određeno vreme, na pet na primer godina, opet nosi ona u sebi tešku preteranciju, nema zakletve bez oholosti, čovek se zariče na nešto što neće moći da ispuni, ne lično i ne specijalno on, nego niko to ne može. Kad god se zaklinje čovek obećava da će činiti dobra više nego što će moći, nije on u tome za njega svečanom trenutku svestan šta će sve raditi protiv njegove bese, koje će se sve okolnosti okrenuti protiv njegovog obećanja, ne može zaklinjalac, pogotovo kad se kune pred kamerama i pred milionima očevidaca, ni zamisliti ni poverovati da će protivu zakletve podmuklo raditi čak i njegova vlastita narav, koja mu se u trenutku zaklinjanja čini jasnom, predvidljivom te posve i zasvagda obuzdanom.

Drugo lice zakletve jesu obećanja kojih će se zala zaklinjalac kloniti i od kojih će se zasigurno sakloniti, a ko mu jamči da će tako biti?! Ko od nas nije, neprijatno sam sebe iznenadiv, mrmljao: "Bogo moj, šta ja ovo radim!?" Bilo da govori o činjenju dobra ili o suzdržavanju od greha, čovek sebe beskrajno i besramno precenjuje, dobro, zaklinjanje i služi tome da se naša slabost (od koje smo sotvoreni koliko i od praha) takoreći poplaši od svečanih reči i da podvije pred njima rep; da bi čoveka preplavilo osećanje bogobojažljivosti, izgovorenim rečima dodaje se nešto sakralno, neko se tako zakune na nečijem grobu, u sudu se, iako je crkva odvojena od države, unakrsno ispitivanom svedoku pod ruku podmetne Sv. pismo, a nisam ni u jednom filmu čuo da neko kaže: "Izvinjavam se, nisam pobožan, i nisam štaviše upoznat sa sadržajem te knjige!" Ili neko možda i poznaje svetu knjigu, ali se sa njom ne mora u svemu slagati.

Šta je podloga ovom praznoverju?

Govorili su nam, kad smo pošli u školu: "Metni čitanku pod jastuk, zajtra ćeš znati naizust sve što tamo piše!" Nismo verovali, ali se u sudnicama veruje da puki dodir, dakle, bez čitanja jednog jedinog psalma, utiče na ispitivanog: gradivo unutar korica ćutke mu preti paklom bude li slagao ili prećutao nešto važno.

Kod nas se ukazala potreba za nečim što je sveto, a naše, trust naprednih umova uglas je uzviknuo: Miroslavljevo jevanđelje! Ili je ideja potekla sa najvišeg mesta?! Tu će svetu, a umetničku, a samo srpsku knjigu da dodiruje naš vladar dok nam se bude zaklinjao, tako da je njegov zavet dvojezičan, dobro, Ustav je predsednik zacelo pročitao, za Jevanđelje ne znam; ako divani i staroslovenski, to je za svaku hvalu, ali to je za mene novo.