Desetak sam dana bio duboko zaronjen u teatarski svet, a pri povremenim izronima na teren (medijski posredovane) "stvarnosti", naročito one internetske, s naporom sam pokušavao da ispratim nešto nalik na polemiku o tome da li je ovde nacionalizam još, je li, "vladajuća paradigma", ili pak već živimo u blaženom postnacionalističkom stanju a koje su nam, da paradoks bude potpuniji, darovali nekadašnji ozloglašeni nacionalisti.

Pravo da vam kažem, slabo tu ima neke suvisle i pažnje vredne rasprave jer je malo ko od učesnika njojzi dorastao i malo ko ima šta da kaže što nije hiljade puta rečeno na kud i kamo bolji način, ali sama tema jeste važna. Pa, hajde onda da vidimo kako to, između ostalog, deluje normalizovani nacionalizam u jednoj naizgled relativno benignoj stvari, oko koje barem "glave ne padaju". Mada to opet nikako ne znači da nasilje nije sveprisutno. Dvadesetak se godina, naime, majem s nacionalizmom u raznim njegovim vidovima i ako sam u išta potpuno, ali baš potpuno siguran, onda je to sledeće: nacionalizam je savršeno nezamisliv i nemoguć bez nasilja. Pitanje je samo: kakvog nasilja, i nad kim? To jest, nasilje o kojem se radi može biti doslovno, opipljivo, fizičko, ali može imati i sasvim "mirnodopske" oblike, dakle, može biti simboličko, posredno. Uvek je, međutim, u pitanju jedna te ista opsesivna želja nacionaliste za nasilnim posezanjem za identitetskim inženjeringom. Drugačije rečeno, on drži da postoji nekakav zadati, kanonizovani i manje-više nepromenjivi kolektivni identitet Nas (grupe kojoj pripada) i sada se radi samo o tome da se svi nekako upodobe tom identitetu. Ali, koji "svi"? Zar ceo svet, svi koji nisu "mi"? Naravno da ne, to bi bilo odviše pretenciozno. Nasilje nacionaliste, naročito onog iz "malih" nacija, uvek se okreće prema nekome ko je, hm, jako sličan, pa ga treba nekako ohrabriti/pogurati/naterati da "prizna" da je zapravo i oduvek deo tog zamišljenog Mi, a neretko još intenzivnije prema nekome ko po nekim opšteprihvaćenim svojstvima udovoljava kriterijumima pripadnosti tome Mi, ali ne na pravi način, to jest, nečim "bitnim" odstupa od slike "jedinog pravog" načina pripadanja tom Mi.

Okej, odosmo predaleko u "čađavo teoretisanje", hajde da vidimo kako ta stvar radi. Prelistavam ovih dana luksuzni i dobro uređeni katalog Sterijinog pozorja; štampan je ćirilicom, što ne bi bilo zanimljivo (a kamoli sporno) da, recimo, prošlogodišnji nije štampan latinicom. Tu mi je i deset brojeva dnevnog festivalskog biltena, koncepcije slične onoj od prošlih godina, osim što je i on štampan ćirilicom, a ranije je bio na latinici. Novi broj (s novim uredništvom) časopisa Scena, čiji je izdavač Pozorje (i u kojem meračim dramu Edvarda Bonda…), takođe je ćiriličan, a ovi prethodni su bili latinični. Veliki natpis Sterijinog pozorja iznad ulaza u SNP isto je na ćirilici, a koliko se sećam prethodnih je godina bio latiničan.

Pa dobro, Pančiću, šta sad time hoćeš da kažeš? I je’l ti to imaš nešto protiv Naše Drage Ćirilice? Ma, ne. I da li je uopšte važno na kojem pismu se nešto objavljuje? Naravno da po sebi nije važno jer svaki naš pismen čovek ravnopravno i automatski razbira oba pisma našeg jezika; ali baš zato što nije važno, u ovom kontekstu postaje važno… E, sad ga opet zakomplikova! Jok, stvar je u osnovi jednostavna.

Evo, recimo, Politika, "najstariji list na Balkanu", štampa se na ćiriličnom pismu, i teško mi je zamislivo da to bude drugačije, kamoli da bih zagovarao njen prelazak na latinicu kao nekakvu "nužnost"; ili, recimo, Letopis Matice srpske evo već takoreći dvestotinak godina izlazi na ćirilici, i ništa mu ne fali. I ne vidim zašto bi se tu nešto menjalo. Takvi su listovi i časopisi proizvod vremena i duhovne atmosfere uz koju ćirilica "prirodno" ide. Pozorje je manifestacija drugog doba i okruženja, i sasvim neodvojivo od svoje "jugoslovenske" paradigme, to jest, čim pokušaš da ga od nje izoluješ, ono tendira pretvaranju u malu seosku zabavu. Časopis Scena, baš kao i srodni beogradski Teatron, od svog je nastanka izlazio na latinici; ergo, čitajte me dobro, vi kojima su puna usta Tradicije: latinica je njihova tradicija. Dakle, i moja/naša. U tu je tradiciju grubo posegnuto – metodom nasilnog identitetskog inženjeringa – tokom "patriotskih" devedesetih, pa je stvar vraćena u redovne tokove ranih dvehiljaditih, da bi sad opet novo-stari vlastodršci "rećirilizovali" te publikacije i štošta drugo. Biće da nazirete poentu: ćirilica Politike ili Letopisa Matice srpske je moja ćirilica (ili pismo Beogradskog književnog časopisa, na primer! Dakle, ne mora biti u pitanju nešto što postoji "oduvek"!) i ja je volim; ćirilica Scene ili biltena Pozorja ili Polja ili elektronskih displeja na novosadskim gradskim autobusima je nešto sasvim drugo: ona je znamen nasilja, ideološki (a ne nacionalno-"identitetski") hegemon, istinski nasilni okupator i uzurpator nekih drugačijih, takođe potpuno autentičnih i legitimnih tradicija koje mu ne pripadaju, koje mu nije "babo ostavio" pa da radi s njima šta mu se hoće. Međutim, nacionalista niti može niti hoće drugačije: to otuda što je on uvek i nužno nasilnik jer je nasilnički kod na kojem je njegova paganska vera zasnovana. To možda ne možemo da promenimo, ali bogme nećemo ni da se lažemo: radi se o gestovima unutrašnje okupacije i identitetskog nasilja, sve drugo je priča za jako malu decu i za jako velike naivce.