Niko od njih dvojice verovatno ne zavidi i ne bi se menjao s onim drugim; u pitanju su dva tako različita stvaraoca, ali bilo bi zanimljivo znati kako bi ljudi ovde odgovarali na kviz-pitanje tipa da li je bolje biti Karadžić ili Milutinović. Ne, neću da kažem da nema i drugih tipova ljudi i prikladnijih uzora za mlade, ali među onima koji svoju sudbinu vezuju za Hag ova dvojica su do iste tačke stigli toliko različitim, čak suprotnim putevima da to zaslužuje neko objašnjenje.

Sa stanovišta gospođe Del Ponte među njima nema razlike, to jest sve razlike su nebitne. Mi ne moramo da se složimo, ali trenutno nismo u situaciji da to stanovište proglasimo nebitnim. Naprotiv, u ovoj fazi istorijskog razvoja odnos prema Hagu ili odnos Haga prema nekima od nas predstavlja glavnu raskrsnicu, jedino o čemu se još može raspravljati i oko čega se možemo razlikovati. Ko je tamo stigao a ko nije, ko je zaslužio i zašto, ko treba da ode i kako, da li je bolje gordo se predati ili ne pasti živ u dušmanske ruke…

Ispada da u Srbiji nema drugih moralnih dilema osim onih vezanih za Sud i za ono čemu se tamo sudi. Ko nema nikakav odnos prema tome, taj je moralni idiot, ili nije odavde. Dakle, Karadžić ili Milutinović? Ima li boljeg dokaza da s haškim optužbama nešto nije u redu od činjenice da su ova dvojica stavljena u isti položaj? Ima li među njima ikakve sličnosti osim one koju je uočila Karla del Ponte?

U ovom trenutku jedan je predsednik Srbije, po Ustavu najmoćniji čovek u zemlji, ali njemu niko ne telefonira niti odgovara na njegove pozive. Vreme provodi u palati, okružen sekretarima, šoferima i poslugom, ali bi se odmah menjao sa svakim od njih. Živi u strahu od svega i svakoga, istanjenih živaca i nesvesno žudi za haškim zatvorom. U zatvoru je i ovako, samo ne može da se opusti.

Ni Karadžićevi živci nisu u boljem stanju, samo što je on više na vazduhu, a sad s proleća to bi moralo biti neko preimućstvo. Međutim, upravo zbog toga ljubitelji famozne dihotomije urbano-ruralno morali bi mu okrenuti leđa i opredeliti se za Milutinovića kao, ipak, gradsku facu. Ono od čega on štreca je škripa automobilskih guma pod prozorom, dok Karadžić živi po zemunicama, osluškuje krckanje grančica u šumi i zaleže kad u blizini prhne ptica.

Što se telefona tiče, Karadžić ga koristi još manje nego Milutinović, mada iz drugih razloga. On bi iz šume imao kome da se javi, a i njega bi zvali više nego predsednika robijaša. Ali, njega love najbolje opremljeni vojnici i traže špijunski sateliti, a Milutinović neće nikud pobeći, osim možda pod kanabe. Guslar koji glumi hajduka možda se stvarno neće živ predati jer bi tako istupio iz epske pesme pravo u banalnost ovog sveta i vremena i priznao da ni sam ne veruje u svoje životno delo. Jer, ako ga u Hagu ne čekaju čengele, onda je on sve promašio.

Milutinović, međutim, ne samo što nema kud niti bi umeo da beži, ne samo što ga niko ne bi čuvao i bio spreman da za njega pogine nego bi se sam rado odmah predao, ali taj šef države ni o sebi ne može sam da odluči. Ni onima u Hagu se ne žuri previše da ga pokupe, pošto znaju da je to lako, pošto nisu sigurni da je on upotrebljiv makar kao svedok protiv Miloševića, a možda shvataju i da bi tek on tamo sve upropastio. Jer, ako se za Miloševića još može dokazivati neka komandna odgovornost, Milutinović, koji je optužen iz istog razloga, obesmislio bi samu tu ideju. Ako bi se i njemu sudilo, to bi Miloševića učinilo nevinijim, samim tim što bi oba ta komandanta bila u istom rangu. Ali čak ni to nije razlog što ovaj predsednik, čije će ime, neminovno, negde biti "upisano zlatnim slovima", još nije dopao Haga. On je pre svega još potreban u Srbiji, da čuva fotelju, pošto DOS za sada nema kandidata. Njega, dakle, čuvaju njegova beskorisnost, neupotrebljivost i neškodljivost, bolje nego Karadžića svi njegovi odani komandosi.

Pri tom, na Karadžićevoj duši sigurno leže teški gresi, dok je Milutinović kriv najviše za nešto što nije radio. A morao je. Pristao je da bude dubler šefa države, da se lažno predstavlja, ali čak i ne previše lažno. Nije se stvarno trudio da bilo koga uveri da on o nečemu odlučuje i smatrao je da je time dovoljno zaštićen, pa sad mora da je užasnut idejom haške tužiteljice da ga tretira kao i Miloševića.

Verovao je da se podrazumeva da on samo želi da dobro pojede, da bude viđen u najboljem društvu koje se ovde moglo naći – i otkud je to zločin? Niti je nameravao da predvodi slobodoljubivo čovečanstvo niti da brani srpska ognjišta. Ali, viđen je kako se bezrazložno smeje onomad u Rambujeu i to bi mu na kraju mogao biti najteži prestup u odnosu na međunarodno pravo.

E sad, ne tvrdim ja da je sudbina ove dvojice ljudi najpreče pitanje, ni da svi moramo da se bavimo moralno-pravnim dilemama iz vremena hajduka i jataka i lutamo tražeći neku vezu s današnjim svetom. Ako je Srbija zemlja u takozvanoj tranziciji, onda joj ta vrsta problema ne treba jer to ne pomaže reformi bankarskog sistema. Ali, paradoks je u tome što se od Srbije očekuje da se bavi upravo svim tim moralnim temama vezanim za haške procese, da bi mogla da postane deo sveta koji se moralom ne zamajava previše.

Morali bismo da budemo u stanju da donesemo pouzdane moralne sudove o životnim pričama Karadžića i Milutinovića, a i da bez dilema u svemu stanemo na stranu gospođe Del Ponte kao oličenja evropske i svetske pravde. Sve ovo izgleda užasno teško, ali nije. Jer, ništa od toga ne mora da bude sasvim iskreno. Dovoljno je da se čovek ubedljivo pretvara. Moral uvek računa na dobru dozu licemerstva.