Kolumna
Nuspojave
Obračun u suterenu
Šta jeste za nas? Po svoj prilici jedna vrsta autokratije ideološki bazirana na “našim posebnostima” (gde ih nema, će ih izmislimo, kad je to bio problem?), simpatično eklektička, pomalo egalitaristička, pomalo religiozna, razumno kradljiva (naši smo) a najviše represivnim kičem prezaslađena kao kafa sa deset kocaka šećera
Piše:Teofil Pančić
Da nisam pre neki dan lenjo i bez očekivanja prelistavao novi broj “Pečata”, kanda bih sasvim propustio da saznam da na našoj tzv. patriotskoj intelektualnoj sceni već nedeljama traje veeeliki okršaj, takoreći sudar titana: obračun Zorana Ćirjakovića sa Milom Lomparom! Namerno kažem “sa” a ne “i” jerbo je obračun bar za sada jednostran, a verujem da će takav i ostati: Lompar ne uzvraća na invektive tzv. Abu Ćirjaka, najverovatnije zato što smatra da je to polemički suparnik daleko ispod njegovog ranga (hm… nije mu zameriti). Mada on to inače smatra za gotovo sve žive i pokojne Srbe i Srpkinje, s izuzetkom Radomira Konstantinovića i Latinke Perović.
Retko zalazim u te buđave suterene, naročito poslednjih godina (smorio sam se, eto: mnogo čeprkanja po smeću za malo pažnje vrednih pronalazaka), pa mi je cela stvar, rekoh, promicala. Ali zapravo nije nezanimljiva.
Lompar je u “postpetooktobarskom” periodu, kroz godine, polako ali postojano gradio status akademskog predvodnika “desne strane” i najneumoljivijeg kritičara tzv. Druge Srbije. Ne hoteći da se bavi uzgrednostima i penom dana (u čemu Z. Ć. tačno detektuje izvesnu vrstu drvenog elitizma), udario je pravo na Konstantinovića i famoznu Filosofiju palanke, valjda računajući da bi njeno sasuljavanje u prah ujedno bilo i poraz čitave te, da prostite, paradigme. Glavno delo koje je Lompar tokom tog svog napora stvorio zove se Duh samoporicanja, i u njega se desničari sa pretenzijama kunu isto onako kako se oni drugi kunu u Filosofiju palanke, mada je veoma verovatno da je tek mali broj njih uistinu pročitao bilo jednu, bilo drugu knjigu. Ni to nije čudno: one kao da su pisane ne tako da budu čitane, nego tako da budu… možda podrazumevane, ne znam kako bih to drugačije nazvao. I taj obračun beše jednostran: izgleda da je Konstantinović imao pametnija posla još dok je bio živ, kamoli docnije.
Elem, Ćirjaković, koji se i sam nadobudno okušao u obračunavanju s Konstantinovićem i Latinkom, ali i sa najbeznačajnijim tvitom bilo kojeg anonimusa koji mu nije po volji (ipak Ćirjak dolazi iz žurnalističkog miljea, pa mu nije strano obraćanje pažnje na marginalce i marginalije) sada je udario na Lompara, što je u podzemlju desničarskog interneta izazvalo zemljotres ne tako nisko bodovan na Rihterovoj skali.
Elem, u čemu je Ćirjakovićev problem sa na toj strani duge gotovo obogotvorenim profesorom književnosti?
Da bi se to razumelo, treba imati u vidu da Z. Ć. u poslednje vreme širi svoje najnovije i najbizarnije vjeruju po kojem Srbi možda i jesu (rubno) evropski narod, ali nipošto “zapadni”, i da tu činjenicu treba prihvatiti kao okosnicu njihovog identiteta – kulturnog, političkog i svakog drugog. Osmanlije su, recimo, oblikovale naš mentalni sklop, nazore i ukuse, a ne tamo neki Beč i Pariz!- klikće Z. Ć. , ispod glasa dodajući “i hvala bogu da je tako”. Manimo se, dakle, odveć krutog tumačenja demokratije, vladavine prava, liberalnog pluralizma “netradicionalnih”stilova života i ostalog što karakteriše savremeni Zapad, a čemu kao idealu ovde teže ne samo levica i centar, nego i “demokratski nacionalisti” ili “desni liberali”, kako je i Lompar znao sebe definisati. To jednostavno nije za nas, i oni koji tome teže rasipaju naše snage na em pogrešne em neostvarive stvari. A šta jeste za nas? Po svoj prilici jedna vrsta autokratije ideološki bazirana na “našim posebnostima” (gde ih nema, će ih izmislimo, kad je to bio problem?), simpatično eklektička, pomalo egalitaristička, pomalo religiozna, razumno kradljiva (naši smo) a najviše represivnim kičem prezaslađena kao kafa sa deset kocaka šećera. Ako vam se čini da takvu nekakvu vladavinu ionako već poznajete, to je samo vaš problem.
Ćirjaković, dakle, zamera Lomparu i drugim, kako on kaže, paradnim ili začinskim nacionalistima (onim koji su, ubeđen je Ćirjak, neretko korisni idioti nas zlih globalista kod kuće i belosvetskih imperijalista napolju) da zapravo nisu ni voljni ni kadri da izađu izvan horizonta kolonijalnog gledišta po kojem je “zapad” ustanovio ne neke svoje lokalne nego univerzalno važeće standarde demokratije i drugih divota (koje je Z. Ć. u međuvremenu evolutivno prevazišao) i da je otuda njihov jedini spor sa “zapadom” u famoznim “dvostrukim standardima”, što će reći da se ljute što ih Zapad ne primenjuje u političkom i drugom opštenju s “nama”, a kada bi ih primenjivao, sve bi bilo u redu. Takav liberalni nacionalizam zaista postoji, svojevremeno je bio predstavljen i kroz popularnu političku stranku s dva člana: Nikolom Miloševićem i Kostom Čavoškim. Ugasili su se valjda jer nikako nisu uspevali da pronađu trećeg. Lompar je verovatno još bio u razvoju.
Ako vam se čini da je sve ovo, naposletku, samo preganjanje jednog nadobudnog i frustriranog izazivača s trenutnim kardinalom glavne struje srpskog nacionalizma, bilo bi vam bolje da pogledate mnogo širu sliku. Oficijelna srpska politika vrti se između “ćirjakovićevskog” esencijalističkog i “lomparovskog” stanovišta; po toj osnovi se dele i desnica na vlasti i desnica u opoziciji, i to neće prestati da bude aktuelno u dogledno vreme. A ti sporovi nisu puka teorija: pogledajte Putinovu imperiju užasa – ona je u potpunosti mogla da se razvije tek kada je “ćirjakovićevsko” gledište prevagnulo.
Retko zalazim u te buđave suterene, naročito poslednjih godina (smorio sam se, eto: mnogo čeprkanja po smeću za malo pažnje vrednih pronalazaka), pa mi je cela stvar, rekoh, promicala. Ali zapravo nije nezanimljiva.
Lompar je u “postpetooktobarskom” periodu, kroz godine, polako ali postojano gradio status akademskog predvodnika “desne strane” i najneumoljivijeg kritičara tzv. Druge Srbije. Ne hoteći da se bavi uzgrednostima i penom dana (u čemu Z. Ć. tačno detektuje izvesnu vrstu drvenog elitizma), udario je pravo na Konstantinovića i famoznu Filosofiju palanke, valjda računajući da bi njeno sasuljavanje u prah ujedno bilo i poraz čitave te, da prostite, paradigme. Glavno delo koje je Lompar tokom tog svog napora stvorio zove se Duh samoporicanja, i u njega se desničari sa pretenzijama kunu isto onako kako se oni drugi kunu u Filosofiju palanke, mada je veoma verovatno da je tek mali broj njih uistinu pročitao bilo jednu, bilo drugu knjigu. Ni to nije čudno: one kao da su pisane ne tako da budu čitane, nego tako da budu… možda podrazumevane, ne znam kako bih to drugačije nazvao. I taj obračun beše jednostran: izgleda da je Konstantinović imao pametnija posla još dok je bio živ, kamoli docnije.
Elem, Ćirjaković, koji se i sam nadobudno okušao u obračunavanju s Konstantinovićem i Latinkom, ali i sa najbeznačajnijim tvitom bilo kojeg anonimusa koji mu nije po volji (ipak Ćirjak dolazi iz žurnalističkog miljea, pa mu nije strano obraćanje pažnje na marginalce i marginalije) sada je udario na Lompara, što je u podzemlju desničarskog interneta izazvalo zemljotres ne tako nisko bodovan na Rihterovoj skali.
Elem, u čemu je Ćirjakovićev problem sa na toj strani duge gotovo obogotvorenim profesorom književnosti?
Da bi se to razumelo, treba imati u vidu da Z. Ć. u poslednje vreme širi svoje najnovije i najbizarnije vjeruju po kojem Srbi možda i jesu (rubno) evropski narod, ali nipošto “zapadni”, i da tu činjenicu treba prihvatiti kao okosnicu njihovog identiteta – kulturnog, političkog i svakog drugog. Osmanlije su, recimo, oblikovale naš mentalni sklop, nazore i ukuse, a ne tamo neki Beč i Pariz!- klikće Z. Ć. , ispod glasa dodajući “i hvala bogu da je tako”. Manimo se, dakle, odveć krutog tumačenja demokratije, vladavine prava, liberalnog pluralizma “netradicionalnih”stilova života i ostalog što karakteriše savremeni Zapad, a čemu kao idealu ovde teže ne samo levica i centar, nego i “demokratski nacionalisti” ili “desni liberali”, kako je i Lompar znao sebe definisati. To jednostavno nije za nas, i oni koji tome teže rasipaju naše snage na em pogrešne em neostvarive stvari. A šta jeste za nas? Po svoj prilici jedna vrsta autokratije ideološki bazirana na “našim posebnostima” (gde ih nema, će ih izmislimo, kad je to bio problem?), simpatično eklektička, pomalo egalitaristička, pomalo religiozna, razumno kradljiva (naši smo) a najviše represivnim kičem prezaslađena kao kafa sa deset kocaka šećera. Ako vam se čini da takvu nekakvu vladavinu ionako već poznajete, to je samo vaš problem.
Ćirjaković, dakle, zamera Lomparu i drugim, kako on kaže, paradnim ili začinskim nacionalistima (onim koji su, ubeđen je Ćirjak, neretko korisni idioti nas zlih globalista kod kuće i belosvetskih imperijalista napolju) da zapravo nisu ni voljni ni kadri da izađu izvan horizonta kolonijalnog gledišta po kojem je “zapad” ustanovio ne neke svoje lokalne nego univerzalno važeće standarde demokratije i drugih divota (koje je Z. Ć. u međuvremenu evolutivno prevazišao) i da je otuda njihov jedini spor sa “zapadom” u famoznim “dvostrukim standardima”, što će reći da se ljute što ih Zapad ne primenjuje u političkom i drugom opštenju s “nama”, a kada bi ih primenjivao, sve bi bilo u redu. Takav liberalni nacionalizam zaista postoji, svojevremeno je bio predstavljen i kroz popularnu političku stranku s dva člana: Nikolom Miloševićem i Kostom Čavoškim. Ugasili su se valjda jer nikako nisu uspevali da pronađu trećeg. Lompar je verovatno još bio u razvoju.
Ako vam se čini da je sve ovo, naposletku, samo preganjanje jednog nadobudnog i frustriranog izazivača s trenutnim kardinalom glavne struje srpskog nacionalizma, bilo bi vam bolje da pogledate mnogo širu sliku. Oficijelna srpska politika vrti se između “ćirjakovićevskog” esencijalističkog i “lomparovskog” stanovišta; po toj osnovi se dele i desnica na vlasti i desnica u opoziciji, i to neće prestati da bude aktuelno u dogledno vreme. A ti sporovi nisu puka teorija: pogledajte Putinovu imperiju užasa – ona je u potpunosti mogla da se razvije tek kada je “ćirjakovićevsko” gledište prevagnulo.
