Ideal-tipska slika odnosa roditelja i dece izgleda otprilike ovako: roditelji uzgajaju i podižu decu, "prave od njih ljude", a deca im kasnije uzvrate tako što se, kad ovi ostare i zanemoćaju, brinu o njima, da im ničega ne zafali u tzv. jeseni života. Tako to bar izgleda u srećnim porodicama, onim koje, kako nas uči Tolstoj, sve liče jedna na drugu, za razliku od nesrećnih, koje su svaka na svoju ruku, a sve zajedno su sačuvaj bože.

Nema razloga da za političke porodice ne važi ono što i za obične, biološke. Evo, recimo, slučaja Aleksandra Vučića, čoveka u punoj snazi, tako punoj da snažnijeg baje nema nadaleko (pitajte Stefanovića i Selakovića ako mi ne verujete). Vučić je imao, kao i svaki normalan sin, dvoje političkih roditelja i staratelja: Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića. E sad, ko je tu otac, a ko majka – ili se, pak, radi o progresivnoj istopolnoj porodici – nemam pojma, a kanda nije ni naročito važno. Suština je u tome da se Vučić pokazuje kao dobar i brižan sin, mada nipošto nije neki mekušac i tip bez karaktera, neko koga stariji mogu da vozaju kako hoće i da ga dobijaju na iskustvo; naprotiv, čim je sazrelo vreme za to, Vučić je podviknuo, prvo Šešelju, a koju godinu kasnije i Nikoliću, u znamenitom stilu najmlađeg Topalovića: "Hoću svoj deo, nećete da me prevarite!". A taj "svoj deo", ispostaviće se, jeste manje-više sve. Roditeljima ostadoše samo dugmići. Ovaj "posthaški" Šešelj je danas, mada se ono bio razgalamio prvih dana po povratku u Srbiju, sveden na neku vrstu bizarne/cirkuske političke posluge (a taj zanat je bar odavno ispekao) svog najprobojnijeg političkog čeda, dočim je besprizorno nedorasli Nikolić izvaćaren na bućkalo i izmarširan u političku penziju. Doduše, žilav je to i živahan penzioner, a takvima moraš da izmisliš neki hobi, da im uvališ neku zanimaciju, u protivnom postaju nesnosni. Tako je i Vučić, nakon što je godinama rafinirano kinjio, te na kraju brutalnim blickrigom politički upokojio Nikolića tako efikasno da ga se danas već malo ko seća (pa nam se čini da je neposredno pre Vučića predsednik države bio Boris Tadić; u neku ruku, to i jeste tačno), ovome izmislio nekakvu kancelariju za saradnju sa Rusijom i Kinom, ne bi li njegov politički ćale/keva i dalje imao osećaj kako nije beskoristan i suvišan (ili izigran i odbačen) nego, eto, nečim korisnim i dalje aktivno doprinosi zajednici. Doduše, Nikolić i cela ekipa izdržavanih zgubidana i gubara oko njega, čije kabinetsko zamajavanje solidarno finansiramo svi mi, koristan je koliko i njegovi vršnjaci dok igraju šah na Kalemegdanu – zapravo, nešto manje – ali ko te pita, važno da je on srećan… Pa, molim vas, zar spokojan osmeh ostarelog roditelja ne vredi detetovog truda (i naših para)?

Poznato je da su Nikolić Tomislav i Dragica iz nekog razloga odbili da se isele iz tzv. predsedničke državne vile (od osamstotinak kvadratića) u Užičkoj 23 nakon što je T. N.-u istekao predsednički mandat. Zauman slučaj sam po sebi; zamislite da su Barak i Mišel Obama odbili da napuste Belu kuću?! To što nije došlo do prinudnog iseljenja dvoje nerazumnih građana, insistirajućih na nepostojećem pravu trajnog uživanja jedne privremene, mandatom oročene privilegije, neki pripisuju navodnom sporazumu tata Tome i sina Aleksandra: Nikolić je, kažu, tražio ostanak u vili kao jedan od uslova za povlačenje iz trke za drugi mandat. Da li je to istina, ne znamo, ali je fakat da se bračni par Nikolić sve vreme tamo neometano baškari, a da je sada njihov "stanarski" status i ozvaničen na sednici Vlade; doduše, vila je, ako sam dobro razumeo polusuvislu formulaciju, stavljena na raspolaganje toj famoznoj kancelariji za bratsku ljubav prema Rusima i Kinezima, pa bi ubuduće bila i rezidencija za visoke namernike s tih strana, ali nešto mi govori da je sve to ipak samo retorička pokrivalica za pravu stvar: neku vrstu legalizacije nečega što se inače ne može legalizovati, a to je boravak ono dvoje groteskno besramnih skorojevića u toj državnoj vili, o trošku svih nas. I to čak unatoč tome što Nikolići imaju hektare nekretnina u ličnom i porodičnom vlasništvu.

Naravno, bilo bi lako i zavodljivo ostrviti se na beslovesnog palanačkog galamdžiju i njegovu okretnu supružnicu; oni su odviše laka meta, pa ćemo ih sa zadovoljstvom prepustiti drugoligašima, treba i oni nečim da se bave. Ovaj skandal, ipak, ne priređuju oni, nego Vlada, a Vlada je tek transmisija svog pravog predsednika, a to je onaj isti koji sedi u fotelji predsednika države. Njegov je politički komfor ono zbog čega se štiti lični komfor para Nikolić & Nikolić; mi svi to ne samo da pasivno trpimo, nego i aktivno finansiramo, što konsekventno znači da direktno dotiramo lične, vanzakonske i vanustavne potrebe građanina-uzurpatora koji razvlači naše pare nizašta. To jest, za održavanje svog "sinovljevskog" pakta. Uz najbolju volju, ovo ne može biti drugo nego mafijaški način poslovanja: raspolaganje otetim novcem mnogih za blagoutrobije Odabranih, i za mirno održavanje svevlasti Jednog, onog što čuči na vrhu piramide.

A što se Nikolića tiče, oni su, kao i Šešelj, danas samo uslužni pajaci bez ponosa i stida. Možda ne bi bilo loše da im svaki građanin i građanka kojima to smeta upute po jedno pisamce na adresu Užička 23, 11000 Beograd, s jednostavnim pitanjem: ko ste vi, ljudi, i šta radite ovde? Što ne idete kući, kao normalan svet?