Priznajem da se pomalo čudim ljudima, sa bilo koje strane aktuelnih političkih podela, koji su baš jako zainteresovani za to koliko se ljudi prošle subote okupilo pred zgradom Skupštine: sedam i po hiljada ili sedamdeset i pet hiljada? Što se mene tiče, moglo je tamo biti i samo sedam i po ljudi, meni sasvim potaman ako su svi tamo svojom voljom, i ako su ti koji su došli – pa neka ih je i sedam i po – ujedno i svi koji su uopšte nameravali da dođu. Nevolja je, naime, ako su neki hteli da dođu, ali nisu mogli jer ih je neko silom ili siledžijskim lukavstvom (a to znači: silom loše prerušenom u lukavstvo) sprečio u tome. Ne, nije da ih mame nisu pustile u grad; nego ih, recimo, vlast nije pustila iz grada. A vlast ne služi tome da ljude drži prisilno zatočene u nekom gradu ili zemlji, osim ako to nije vlast besmrtnog druga Honekera i dođavola počivše DDR.

Ali, nije mi ovde do pisanja o beogradskom građansko-opozicionom mitingu i njegovim nuspojavama; ili jeste, ali zarad nečega drugog, mnogo važnijeg. Postoji li, recimo, dno u srozavanju etičkih i civilizacijskih standarda? Ima li granice koja se ne može preći i koju niko neće preći ni za kakav trenutni cilj i kratkotrajnu korist? Mari li iko, naposletku, za zamke i krivine moralnog rizika? Ovaj termin, drugačije znan i kao moralni hazard, najviše se upotrebljava u bankarstvu, trgovini, osiguranju i sličnim delatnostima, ali nema razloga da – nešto drugačije definisan – ne bude primenjiv u politici, naročito onda kad se postavi pitanje verodostojnosti, kao i granica do kojih se ona može rastezati, a da "sve" ne pukne i ne raspadne se.

Evo na šta konkretno mislim, ilustrovano jednim tobože "sitnim" primerom. U nekim medijima su se pojavila, čini se, verodostojna svedočenja kako u subotu, na dan famoznog beogradskog mitinga, od prepodneva pa sve do večeri uopšte nije bilo autobusa lokalnog pančevačkog prevoznika koji bi iz najvećeg južnobanatskog grada vozili za Beograd. Radi se, inače, o trasi od tričavih petnaestak kilometara, i u redovnim okolnostima subotom autobusi na ovoj relaciji saobraćaju na svakih 20-30 minuta, vrlo solidno popunjeni; u pitanju je, dakle, profitabilna linija. No, ni tu nije kraj: osim autobusa, volšebno su nestali i tzv. divlji taksisti, kombi prevoznici i slična fela, kojih inače na ovoj relaciji ima tušta i tma, toliko da umeju i da dodijavaju potencijalnim putnicima. I onda dođe subota, trinaesti i – nigde nikog. Kao da je napolju, bože me prosti, pomračenje sunca, ta najveća srpska apokalipsa.

Objašnjenje paranormalne misterije koje je ponudio ATP glasi da nisu imali dovoljno goriva (hara li južnim Banatom neka nestašica benzina za koju ostatak zemlje ne zna?!) i vozača; prevoznički divljaci i poludivljaci svoj nestanak nisu ni pokušali da opravdaju bizarnim izmišljotinama sa spoljnog ruba pameti, što je na neki način dostojanstvenije: znamo, kume, i ti i ja šta nas je pomelo sa druma, idi begaj… Samo nek’ je prošlo…

O kakvoj se ovde moralnoj nesolidnosti radi? U najmanju ruku dvostrukoj, mada jednostranoj, ako se tako može reći. Zapravo, hajde da to postavimo ovako. Nisam u subotu putovao iz Pančeva u Beograd ili obrnuto, nisam se lično uverio u gore opisanu situaciju, prenosim vam je, dakle, medijski posredovanu, posredujući je za stepen više. Mogla je, dakle, biti izmišljena od "zlobnih opozicionara". Međutim, nije: čak ni "optuženi" ne negiraju da nisu vozili. Samo što za to nude "objektivne" razloge iz domena više sile. Ti razlozi, međutim, deluju krajnje neverodostojno: em se ništa slično nije dešavalo ranije, pogotovo ne u tako drastičnom vidu i obimu, em je malo previše tražiti od normalnog insana da mu ne upadne duboko u oči signifikantna vremenska podudarnost početka i kraja "naftne krize" s famoznim mitingom.

Ovo, naravno, nije priča o nekom javnom prevozničkom preduzeću i njegovom kukavnom menadžmentu. Oni nisu bolest: oni su simptom. Paranormalan fenomen naprasne jednodnevne nesposobnosti pančevačkih autobusa, kombija, taksija etc. da pređu Tamiš, koji strukturom i neobjašnjivošću podseća na onaj iz Bunjueolovog filma Anđeo uništenja, savršeno se uklopio u mnogo širu sliku namernog i koordinisanog ometanja potencijalnog, mogućeg, nagoveštenog, eventualnog kretanja građana iz drugih gradova ka Beogradu. Samo je u Pančevu dobio akutniji i iritantniji vid, jer je ovaj grad neposrednije od drugih povezan sa susednim bivšim velegradom (a sadašnjim i možda budućim Lelegradom).

Ljudi koji su u stanju da se bave ovakvim stvarima, kojima to nije mrsko, gadno, nezamislivo i u isto vreme ponižavajuće, ljudi koji će grubo i u isto vreme potuljeno i cinično intervenisati u normalan život drugih, praktično zaustavljajući krvotok svakodnevice, jesu ljudi koji su strateški raskrstili sa strahom od konsekvenci bilo kakvog moralnog rizika. Jednostavnije rečeno, to su ljudi kojima skrupule neće smetati da učine bilo šta bilo kome, samo ako poveruju da za to neće platiti nikakvu (ne moralnu nego) materijalnu, statusnu, političku i pravnu cenu. A takvi ljudi, usidreni daleko s onu stranu morala i po strani od bilo kakvih suptilnijih etičkih dilema, imaju u vokabularu našeg sveta i jedno sasvim precizno ime. To se, naime, zove ološ. I baš To vlada ovom zemljom, pokreće i zaustavlja autobuse, ukida i izmišlja emisije i novinare, dekomponuje i devastira gradove, i radi sve ono što je generalno posao i preokupacija svakog ozbiljnijeg bašibozuka.