Treba li čovek da se stidi ako neki svoj doživljaj želi da podeli sa prijateljima? Ne treba, to je normalno. Uvek bilo. A da li je problem ako taj doživljaj deli mobilnim telefonom i društvenim medijima?

Naravno, čoveče, to je užasno, pa on je socijalno otuđen! Na ovaj unutrašnji dijalog podstakao me je zanimljiv tekst medijskog stručnjaka Branimira Brkljača (vidi sajt www.media-marketing.com [1], "Priče iz prošlosti: I ja sam bio"). Tekst je o brendovima i trendovima, ali se meni dopao deo o pevaču Džiboniju, koji je na nekom kamernijem koncertu opomenuo devojku koja ga je slikala mobilnim, da se mane aparata i pribije uz momka jer "uspomena vredi više nego slika". Zvuči dobro, svi su mu za to aplaudirali i na koncertu i u komentarima na tekst i… nastavili da slikaju. Nije to glavna nit teksta, ali se nameće zaključak da je devojka, kao i svi mi ostali, radila nešto neprilično. Recimo, ometala umetnika.

Ometala umetnika? Hm. To mi je malo nategnuta teza, ne zato što mislim da to što Džiboni radi nije umetnost (ili Stonsi i Leonard Koen) već zato što su mobilni telefoni na koncertu sastavni deo te umetnosti.

Džibonija prvo gledamo na Jutjubu, sličan neki telefonski snimak, a onda nas to potera na koncert. Naš doprinos je da i sami nešto snimimo i postavimo negde. Umetnici vole da se razmeću lajkovima i posetama, ali ih (izgleda) nekad pripeče savest pa od publike traže da bude "kao nekad". Moj savet im je da se prilagode ili da svoj nastup učine takvim da ljudi zaborave na telefone, ako je to moguće.

Jedan od najlepših snimaka na Jutjubu mi je onaj na kome Zvonko Bogdan peva "Danas nije moja nedelja" u potpuno privatnom ambijentu. Nekoliko ljudi, a bilo ih je tek malo više od nekoliko, snimalo ga je mobilnim telefonom (i hvala im), ali se majstor nije obazirao. On je odavno shvatio da je na njemu da peva, a gost ili publika neka uživa kako najbolje ume. Samo dok ne ometa pesmu, sa sujetom je davno izašao na kraj.

Ista ta publika neće fotkati na Kolarcu, na koncertu klasične muzike. Svi će izvaditi telefone da slikaju finale na sto metara na olimpijskim igrama (imam tu sliku), ali malo ko će to raditi na fudbalskoj utakmici. Doživljaj kreira potrebu. Kada ste na nekom važnom sastanku, poslovnom ili ljubavnom, nećete se mašiti za telefon da čitate poruke i fejsbučite. Naprotiv, isključićete ga ako vas tonski upozori da mu se nešto dešava. Ali, kada nema te drame, stalno proveravate da li se u virtuelnom svetu dešava nešto zanimljivije od ovog u kome se trenutno nalazite. Problem nastaje kada je vaša emocija različita od emocija ljudi koji vas okružuju. Njima je, možda, potrebna sva vaša fokusiranost, a vi ste se rasejali.

Najkraće rečeno: ako okolini smeta to što koristite telefon ili ste vi pogrešili mesto ili su oni promašili vreme. Vaša greška ispravlja se lako.