Da mi na robiji, daleko bilo, čuvar ponudi Ustav ili "Politiku", rekao bih da ću radije medirati ili uraditi koji sklek. A ipak sam odškrinuo Ustav, jer mi u glavi još stoji definicija Skupštine SFRJ kao najvišeg organa vlasti i društvenog samoupravljanja, pretpostavio sam da je prvi deo rečenice blagoprepisan, a da je samo ovaj o mrsk. samoupravljanju bačen na smetl. istorije.

Nisam imao sreće sa Skupštinom, na svakim izborima bivao bih do nogu potučen, trpio sam izabranike narodne volje, ali sam, sve tako poražen, još uvek držao da je to najviši organ vlasti, dok su Predsednik Republike i Vlada (umalo ne rekoh Izvršno veće! Tada se pazilo da ni u jeziku tome izvršnom organu ne pripadne ništa što bi mirisalo na vladavinu, vlast i vladanje, da, zato se nije ni zvala Vlada, nego Veće!) Skupštinini operativci, takoreći terenci. Predsednik danas i ne toliko, jer stanovništvo (po merilima meni nedokučivim) bira baš njega, ali Vlada mi se svakako činila, naročito dok bejah student, kao nešto što proizilazi iz odnosa snaga u Skupštini, te stoga odgovara, pomaže i služi Skupštini. Učili smo i da izvršna vlast ponekad prigrabi više moći nego što joj Ustav daje, ali smo i mi i naši profesori bili složni da se na tu predvidljivu anomaliju mora budno motriti.

Malo sam svenuo pročitavši da Narodna skupština jeste doduše najviše predstavničko telo, ali ustavotvorac beše izvrdao da je nazove najvišim organom vlasti; nosilac je ona ustavotvorne i zakonodavne vlasti: nema dakle premoći koje se ja sećam. Ali nije ni Vlada određena kao središte svemoći, a zar ne odlučuje potonja o svemu? Od toga hoćemo li u Evropu, hoće li večiti rivali Zvezda i Partizan ostati večito na državnim jaslama tj. na kolektivnoj grbači radništva, pa do toga hoće li neko ubistvo biti razrešeno u ponedeljak.

Predsednik Vlade ne kaže, barem ja nisam nikad čuo ni pročitao, da će ministrima predložiti to i to. Mogli bi ministri da se oko nečega dobrano i pokarabase, da se ne slože čak ni sa premijerom (oprosti mi, Bože!), koji naravno da saziva sednice, predsedava, predlaže, utiče svojim autoritetom, ali ne odlučuje valjda o svemu stalno sam… Predsednik vlade obraća nam se kao faraon, ja ću uvek ovo, ja nikada neću ono, čovek kaže: "Ne dam im Srbiju, nisu je ničim zaslužili!" To je stav ne ni većinskog vlasnika, nego jedinog, neprikosnovenog veleposednika. Čekamo svi ponedeljak ujutro da nam kaže hoćemo li birat nove narodne poslanike, ili će i ovi moći da posluže… Ko može da zamisli premijera Cvetkovića kako drži i stanovništvo, i predsednika Tadića, i Narodnu skupštinu, i Tanjug, u neizvesnosti hoće li biti parlamentarnih izbora? Ovde svi čekamo kako će preseći inokosni neispavani pojedinac! Ko može zamisliti Cvetkovića kako Borisu Tadiću zabranjuje da se kandiduje za predsednika? – "Ali, zašto, Mirko, pobogu, čoveče!" – upitao bi zaprepašćeni lepojko, a Mirko bi njemu: "Zato što ću ja pobediti u prvom krugu, a ti bi, daj Bože, pobedio tek u drugom!" – Pa, dobro, je li raspodela moći iz zlatnog Tadićevog doba nešto na šta bi sve buduće vladajuće grupice trebalo da se ugledaju?! – Naravno da ne, i Tadić i Vučić prigrabili su mic po mic više moći nego što ijednom pojedincu po ustavu pripada, jedan bez pitanja troši moj novac na gradnju škole u drugoj državi, drugi, protivno mojoj volji i mome svetonazoru, iz državne kase pokriva dug Partizana, jedino što je Tadić bio prema nama blaži, ipak je pedagog i psiholog, dočim novi vladar, kome je vokacija dugo bila navijač, potom aparatčik, nema o nama lepu reč: lenji smo, sebični, stalno smo u foteljama i ligeštulima, dok on izgara li izgara. Kivan je što mu sudba što nije dodelila Nemce za podanike, ili Japance, ili Kineze, nego mu zapadosmo mi i, zaista: "Ne bilo bolje da Vlada raspusti narod/I da izabere drugi?"

Tek sam večeras smogao snage da pogledam slavni predizborni film.

Da je to u potaji montirao Vučićev najljući takmac, delo bih ocenio kao drugorazrednu karikaturu, kao pamflet koji tvorcu ne služi na čast, ali koji će možda odvratiti ponekog idolopoklonika i makar svakog stotog naprednjaka od nakane i zadatka da glasa za Vučića u prvim jutarnjima satima. Film bestidno veliča jednonačalije, glavni junak poistovećuje poludeli avion sa našom državom, poverenom dvojici ljudi, njemu i Tomi, a treba nam jedan, jer je i dvovlašće pogibeljno, a kamoli trijumvirat, ili eklesija, i jedino što može nadmašiti ovo remek-delce sedme umetnosti i samoljublja jeste neviđeni film u kome je reklamiran nesuđeni predsednički kandidat Toma: je li on imao isto sedište, i isto tako je blaženo spavao dok su svi unaokolo dobijali ko fras, ko infarkt, ko morsku bolest, ili bismo gledali dokumentarac iz predsedničkog aviona gde kopilot prosipa nes-kafu preko pilotske da kažem miksete, što je možda i nadahnulo pametnjakoviće iz Vučićevog izbornog štaba da onako osramote avion nacionalne kompanije iznajmljen za dvesto do četiristo evra*.

*Nikad ne bih, ni za 400 evra, dao škodu da je snimaju kako ludački ševrda auto-putem iznad Morače dok se na zadnjem sedištu ne probudi Spasitelj: prema mojim prvim proračunima Air Serbia će samo ove godine zbog antireklame izgubiti 1234 putnika, tj. 345.000 evra, plus aerodromske takse, kome god ove išle.