Dobro, ‘ajde za onog Dinkić Mlađana što nas izdade i prodade Novom Svetskom Poretku za kilo duvan-čvaraka, taj ionako nikada nije bio naš, samo se pravio dok je od toga imao vajde, ali Palma! ‘Ej bre! Pobratim naš! Saborac ratni i posleratni! Uzdanica naša u sektoru velikomoravskom! Sto mu gromova, ko bi se tome nadao? Okreće li se Arkan u hladnome grobu, okreće li se Legija u nespokojnom snu na tvrdoj postelji zatvorskoj, okreće li se Pelević Borisav oko svoje ose na borilištu? Obrće li se Ceca u ležaljci kiparskog joj izbegličkog utočišta?

U redu je, brate Veljo, hvala ti, dalje ću sam (op. T. P.). Andreja, skloni se, ostavi to! Ne, ne možeš sad malo ti, ovo je bre moja kolumna! Ustupio sam vam skoro 15 odsto njene teritorije, dosta vam je – vi ne date ni toliko!

Elem, Dragan Marković Palma, prvak nečega što se zove Jedinstvena Srbija, putinovski obljubljeni predsednik opštine Jagodina sa gotovo kimilsungovskim izbornim skorom u rodnom selu, ratni veteran, dugogodišnji patriota opšte prakse, mali i srednji privrednik, te bog i batina nekadašnjeg Svetozareva sa okolinom, izrekao je ovih dana nekoliko jeretičkih misli zarad kakvih, recimo, Čeda Jovanović ili neko njemu sličan redovno biva uvaljan u katran i perje, te takav provodan kroz tri-četiri čaršije, da ga narod vidi, za primer i za nauk. Šta li je to tako strašno izrekao dični sin Pomoravlja? Ako ćemo pravo, ništa posebno, to jest ništa što ne bi bio u stanju izreći svako kome kosovske ili bilo koje druge svrake nisu popile svu pamet, pa sad, mada nije Jesenjin, namerno hoda svetom onako razbarušen. Mislim, duhovno, ne frizurno. Palma, uostalom, ne bi mogao da se tako razbaruši sve i da hoće. Kako god, rekao je Palma na nekoj tribini, pa ponovio u intervjuu Presu (3. 3. 2008) da je aktuelna vlast kanda krenula da načisto upropasti Srbiju, da je povlačenje naših ambasadora štetna ludost, da su nam neophodne strane investicije, da se ne mere mimo sveta (ko to, uostalom, bolje zna od njega i njihovih – ta, oni su bar pokušali onomad, nije da nisu, ama nije išlo!), da ne može život da stane zarad Kosova – zamal’ da ne doda "život je konza"! – da bi ministrima bilo bolje da idu u Brisel i Vašington nego što se šetkaju po mitinzima, da uostalom "ulica nije ništa dobro donela" i sve u tom smislu, i sve tako pregnantno da mu ni Žarko Korać ne bi pronašao dlaku… mislim, u jajetu.

Kad smo već kod "ulice" i njih, bogme, ima raznih. Ima recimo, ulice koja bije – videsmo je na delu pre neki dan – ali i ulice koju biju, kao što je bila ona koja je protestno šetala 1996-1997. E, ta je ulica porodila i onaj čuveni (auto)ironični transparent "i plavuše su ukapirale". Hm, deset godina kasnije, ta misao ide na reviziju: slabo su šta ukapirale one dve batajničke plavuše, to jest, ukapirale su jedino da je ovde glasni patriotizam samo prateća vrsta maloprivredne delatnosti sa obeju strana zakona, ali su svoj zaključak sprovele u delo na retko kretenski način, pa će sada biti egzemplarno kažnjene. Dragan Palma je sasvim drugačiji slučaj: on nije plavuša – iz nekoliko opravdanih razloga – ali je ukapirao jednu elementarnu stvar: ako ti povere, recimo, traktor u ruke, najbolje što možeš učiniti s njim je da ga voziš, jer on je zato i napravljen. A prethodno, bogme, moraš da se pobrineš da taj traktor ima gorivo, rezervne delove i tome slično, a bogme i da za njega bude nekakvog suvislog posla, a ne samo da uprazno tandrče tamo-amo. Prostije kazato, u ovoj temeljito devastiranoj zemlji ima malo posla i još manje para, i sve dok je tako ovo će biti slabašna zemlja nesrećnih ljudi. Danas je svet temeljito međuzavistan (globalizovan, je l’ te), pa ni velike i moćne zemlje poput USA ne mogu bez velike štete da žive autarhično i mimo sveta, a kamoli ovo parčence zemlje razbacane po dvesta kilometara levo i desno od Velike Morave. Njegovim rečima, to zvuči ovako: "Molim vas lepo, evo Austrijanci u Jagodinu treba da ulože 14 miliona evra u gradnju deponije. I šta ja treba da im kažem? Da neću da radim s njima jer je njihova vlada priznala Kosovo?! E pa, što se moje opštine tiče, to neće moći! Ne može! Ne dam!", ili pak "Evo, jedna ozbiljna izraelska firma u moju opštinu hoće da investira pet miliona evra! Pa, ko bi normalan to zaustavio?!".

Ne, pre’sedniče Palma, niko normalan to ne bi zaustavio. I u tome je cela stvar: da li mi ovde imamo posla s normalnim ljudima, ili je krajnje vreme da se neka kočićevska "glavata gospoda" koja vode ovu zemlju pošalju na neku vrstu, hm, sistematskog pregleda glave, pa kako im bude. Ako razumete šta hoću da kažem. A ako ne razumete, razjasniću. Srbija je u svom dugom, mučnom i besmislenom propadanju dosegla već onu tačku dekadencije kada više nikakve ideologije, nikakvi "svetonazori" ništa ne znače: sada je najvažnije jesi li pri sebi, umeš li da sabereš dva i dva, ili si u bunilu i vrućici, pa ti još ni to nije dosta nego bi da zaraziš time i ostatak Srbije? Izgleda da će nam to biti poslednja preostala razdelnica, i tu ćemo konačno ustati ili pasti. Evo, da li je Palma danas neko drugi u odnosu na onog koga znamo, je li on neki novi čovek, sprema li se možda da postane aktivista Žena u crnom i kolumnista Helsinške povelje? Koješta. On je to što jeste, ni bolji ni gori od sebe samog – samo, eto, nije baš pobenavio; ili ga je odavno prošlo, šta god. Ispostavlja se da je i to dovoljno za nekakav minimum razboritosti jednog javnog funkcionera; takođe, ispostavlja se da je i to previše za bar polovinu od, recimo, deset politički najmoćnijih ljudi ove zemlje.

Ima li ovde naravoučenija? Ima: to što ne znaš ko je bio Betoven ne daje ti pravo da mahnitaš o opštem trošku; to što znaš ko je bio Betoven, samo ističe tvoju (pre)brižno gajenu otkačenost i dodatno povećava tvoju aktuelnu i istorijsku odgovornost.