Ne mogu da prežalim što sam prethodnog vikenda imao mnogo neodložnih "društvenih obaveza" te nisam stigao da odnesem sok, vanilice i ostalu neophodnu okrepu (kao i potkrepu, tj. Toplu Ljudsku Reč) odvažnim momcima i devojkama što provođahu besane prohladne noći pred ulazom u zgradu opštine Voždovac. Šta, opet neki štrajk? Udruženi proizvođači ozimih mušmula traže da im se sa vrha UN garantuje otkupna cena od hiljadu evra po kilogramu bruto, inače će blokirati magistralni put Mušutište-Krmeljevo, a eventualnoj policijskoj intervenciji će se suprotstaviti katapultiranjem cigli od osušene balege? Radnici Industrije coklovanih mantrbangli "32. oktobar" iz Jagodinske Paraćuprije zahtevaju da im se garantuje posao, Regres & Topli Obrok do 2035, a da posle toga odu kolektivno u penziju? Ma jok, ništa od toga: to su se vrli aktivisti (omladinskog uzrasta) Demokratske stranke, G17 plus i Demokratske stranke of Serbia nadžidžali pred Opštinom još u petak uveče ne bi li u ponedeonik sabajle prvi predali izborne liste za septembarske lokalne izbore, jerbo se redosled na glasačkom listiću određuje po redu prispeća stranačkih lista. Iako je jedan prisutni tipčić (po nepodnošljivo "konstruktivnom" stilu bi se reklo da je iz DSS-a) gotovo euforično torokao u kameru kako nije bilo nikakvih "incidentnih situacija" u ovom stranačkom trilingu – naprotiv, palo je nezaboravno druženje, a gde su mladi tu su i šala i pesma, pa su "Crni leptir", "Hej šoferu, kondukteru" i "Motori, motori, motoooori" odjekivali do duboko u noć – u ponedeljak se ovi bogami jedva nekako mirno sporazumeše ko je prvi od prvih došao pred opštinu; čini mi se da su Tadićevi puleni pokupili kajmak. Pa šta, reći ćete vi, zašto je sve to toliko važno da bi neko zbog toga prodreždao ceo vikend na nekom glupom stepeništu? Valjda je važna tabela posle, a ne pre glasanja?! E, budite sigurni da pronicljivi Aktivisti, kao i oni koji su ih tamo poslali, imaju spreman odgovor: jedan je baja – ne znam iz koje beše stranke – lepo objasnio za BK televiziju kako je naučno dokazano da od pola do jedan odsto glasača uopšte ne gleda za koga glasa, nego zaokruže onog prvog na listi! I eto besplatne izborne vajdice za ranoranioce…

Nije toliko neverovatno da se nešto ovako radi, koliko je nadrealno da se to spokojno priznaje, i da se misli da je to, bože moj, "tak normaljno". Sve je, dakle, OK ako može da pripomogne dobijanju izbora. Hja, sva je sreća da Progresivna Nauka nije ustanovila da mnogi glasači nasumično zaokružuju, recimo, četvrtog na listi, jer bi tek onda nastale prave muke: niko ne bi hteo da uđe i prijavi se dok nekako ne nahvata trojicu naivnih prethodnika…

Dobro, gigantska voždovačka drama je razrešena – videćemo 19. septembra uveče je li vredelo truda – a sada idemo osamdesetak kilometara severozapadnije. U krugu navodnih favorita za dobijanje gradonačelničkih izbora u Novom Sadu nalazi se i Maja Gojković, prekaljena radikalska prvoborka iz onih "revolucionarnih" Godina Zarđale Kašike (koje su šefa joj oterale na robiju, pardon, u pritvor), ali i osoba koja je vazda pomalo insistirala na svom "uljuđenom", atipičnom, neradikalskom imidžu "fine devojke" iz "starosadske" advokatske familije. Što je uobičajenu stranačku Bukovinu sigurno impresioniralo onoliko, mož misliti… I sada je Maja G. oštro krenula u kampanju, ama jedino što je moguće upamtiti iz njenih inače mlitavih i besadržajnih javnih nastupa njeno je uporno refrenisanje – u svakom novinskom intervjuu, na svakoj TV-sedeljci! – kako je njen glavni izborni adut i takoreći paraaristokratska prednost nad konkurencijom to što je "rođena Novosađanka", te kako ona, za razliku od Tamo Nekih, i naslepo (pre)poznaje svaki ujvidečki sokak i budžak, kako nije nekakva prigradska ili došljačka gegula koja nema "korenje" pa mora da izmišlja novosadske školske drugare… Sve čekam da joj dosadi to jednolično mantranje kao švapsko tra-la-la, ali izgleda da se to neće dogoditi, bar ne pre nego što se vidi je li ikako "urodilo plodom". U šta je, pak, teško verovati, jer joj je taktika odviše rizična: glavnina (pro)radikalskog biračkog tela u Novom Sadu i Vojvodini nalazi se baš među onima kojima predstavlja nerešiv problem da razlikuju železničku stanicu i Železničku ulicu, i koji nikako da dokuče koji se ono Liman nalazi između Limana I i Limana III? Zato im svako insistiranje na "domorodaštvu" direktno ide na ganglije i smatraju to neprijateljskim aktom ionako "nacionalno sumnjivih" ravničara. Ako, pak, MG misli da takvu populaciju ionako već "ima", ali će ovim lokalpatriotskim umiljavanjem slomiti "urođeni" otpor i onih koji inače ni mrtvi ne bi glasali za (iju, naopako!) te divljačne radikalce, i to je stvar vrlo diskutabilna…

Šta povezuje voždovački i novosadski slučaj, te niz drugih, mentalno srodnih? Pre svega potpuno odsustvo političke imaginacije, znanja i umeća da se biračima ponudi nešto suvislo, konsekventno i jasno, nešto što ih se uistinu tiče, nešto što će njihove živote učiniti boljim, i da se iza toga čvrsto stane, pa kako bude. I to po(t)kazuje iscrpljenost jednog modela, istrošenost celog tog karusela vazda istih igrača, umornih i od sebe i od onih kojima se nude uz lažni prijateljski cerek: retardirano zamajavanje sa brojem na listi, busanje u domorodačka prsa, bašnašovanje, čistolicovanje i ostale predizborne varošarije-koještarije, sve su to delići jedne velike parapolitičke orgije koja nam se odvija pred očima, u kojoj se bezmerno laprda o svemu i svačemu osim o onome što je relevantno, a to su s jedne strane stvarni problemi "visoke" politike i ekonomije, a s druge "komunalna" pitanja (prevoz, đubre, fasade, struja, voda, parking etc.); uostalom, ova "visoka" i "prizemna" pitanja i te kako su direktno povezana. A šta ako Maja G. ipak pobedi, baš kao i voždovački Šampioni Brzine? Pa ništa, biće to samo još jedna tugaljiva indicija da cinični "prijatelji naroda" znaju o njemu jednu Strašnu Tajnu koju mi ostali uporno ne želimo da saznamo!