Televizije u Srbiji su protekle nedelje morale da prate ogromne varijacije u amplitudi emocija publike. Naša javnost je, opet zahvaljujući medijima, oscilirala između podsmeha i hvalospeva, gladi i crvenih tepiha. Kako smo to onda menjali predznak iz minusa u plus, i kako smo od minimalne potrošačke korpe stigli do gala izdanja u Veneciji?

Počnimo od košarkaša. Ispraćeni su podrugljivo, praktično bez očekivanja, sa idejom da će ispasti već u grupnoj fazi. Ne mogu da zaboravim komentar Vlade Đurovića, koji je u studiju RTS-a otvoreno rekao da ga je na putu do studija sreo komšija i rekao da nema potrebe da se bavimo našom reprezentacijom jer nemaju šanse. Posle poraza od Italije, javili su se “eksperti” koji su objašnjavali zašto ćemo da puknemo. Epilog znate. Danas su svi bili u stvari navijači naše reprezentacije, samo ih je bila sramota da to priznaju. Čak sam primetio vrhunac bezobrazluka, kada su manje-više isti “eksperti” objašnjavali kako pravilno treba igrati protiv Nemaca u finalu!? U javnosti su naši košarkaši praktično tokom Mundobasketa od autsajdera postali nacionalni heroji. Time je njihova pobeda još veća i značajnija, a sramota onih koji su ih sve skupa sa selektorom Pešićem omalovažavali – veća. Pre nego što im budemo čestitali, pre nego što ih Predsednik bude nagrađivao nacionalnim penzijama i premijama, javno bi trebalo da dobiju izvinjenje. Za sada od toga nema ništa, pa mi je zato izgledalo normalno što neki od naših košarkaša nisu želeli da daju izjave za neke novine ili portale. Proverio sam, nije u pitanju povređena sujeta, već čitave kampanje koje su vođene protiv nekih od naših igrača. Sada ih takvi dočekuju na aerodromu i žele da im čestitaju. Dno!

Predsednik je takođe svoja obraćanja tempirao prema rezultatima naših sportista. Kada smo u istorijskom meču dobili Kanadu, on se samo nekoliko minuta kasnije obratio javnosti.

Tako je nastao istorijski video sa potrošačkom korpom gde smo uživo gledali nabrajanje proizvoda koji će pojeftiniti. Vučić je poput kasirke sa lošim naočarima tumačio cene na osnovnim prehrambenim proizvodima obećavajući da će ministar Momirović u pregovorima sa trgovinskim lancima obezbediti popuste. Tomislav će biti kao Maxi pčelica ili šljiva na DIS-u ili aplikacija u Lidlu ili Idea kartica koja će sirotinji pomoći da preživi. Paradoksalno, govori se o sniženju cena osnovnih životnih namirnica u trenutku kada plate i penzije nikada nisu bile veće, kada majke sa decom i penzioneri dobijaju subvencije. Samo predsednik Vučić je u stanju da tokom iste konferencije za štampu ubeđuje narod kako nikada nije živeo bolje, a da će Vlada pokušati da posebnim merama poveća opalu kupovnu moć stanovništva.

To vam je kao kada vas pri kraju smene, umorna, da ne kažem smorena kasirka u samoposluzi ispravi i kaže da nije nešto poskupelo, već je došlo do korekcije cena.

Parizer je na kraju odneo pobedu, jer je narod od cele korpe baš zapamtio pileći parizer. Nekoliko ljudi koje poznajem predvideli su sledeći čin u kojem će Predsednik od dotičnog parizera napraviti sendviče. Sendvič je oklevetan kada je postao deo užine Vučićevih pristalica, pa je on svojevremeno ustao u njegovu odbranu. Sada je najavio da će u sredu praktično izvesti igrokaz, rekonstrukciju jutra iz naše socijalističke prošlosti, kada smo za užinu spremali sendvič od parizera i četvrt hleba, uz majonez, pretpostavljam iz Kolinske.

Možda je Vučić jeo taj sendvič sa parizerom, Toma sigurno nije. On će možda Predsednika dočekati u samoposluzi, u košulji, između gondola, gde će nam pokazati gde stoje proizvodi na popustu. Obično su na donjim rafovima, što ne bi bilo dobro zbog starijih sugrađana, i simboličnog i ponižavajućeg savijanja grbače pred cenama i popustima. Ova logička nedoslednost, odnosno oksimoron gladne nacije koja nikada nije živela bolje, nikada nije bila dobra i obično predstavlja poslednju fazu političkog populizma.

Jer, ako plate rastu brže od inflacije, čemu onda ovaj performans sa potrošačkom korpom, naročito ako je Predsednik neko kome narod veruje? Takođe, ako su marže u Srbiji zaista visoke, a jesu, zašto smo onda čekali sve ove godine da Vučić načne parizer?

Sličan apsurd sam otkrio gledajući “Jedan dobar dan” na RTS-u. Nova urednica zabavnog programa je predstavila nagrađene filmove kada se vratila sa Festivala u Veneciji. Ovaj zanimljiviji deo zamenila je priča o pripremi haljine za Draganu Kosjerinu, koja je zablistala na crvenom tepihu Mostre. Kreator, modni žiri, ceo foto-album, dilema oko izbora kroja, boje, detalja, napeto do poslednjeg trenutka. Rezultat je lepa voditeljka u lepoj haljini na crvenom tepihu. Ja se unapred izvinjavam ako je glupo pitanje, ali zašto je njen odlazak u Veneciju bio nacionalni projekat javnog servisa? Je l’ to bilo neko takmičenje i da li smo pobedili? Festivali su inače mesto gde se lepe žene pojavljuju i bez jasnog povoda, u želji da budu primećene; možda će Dragana zaigrati u nekom filmu, to bi bilo super, ali nekako ne ide uz priču o sirotinji i sendvičima od parizera. Zašto teret stabilizacije u medijima uvek padne samo na Vučića, Tomu i Malog?