Ono zbog čega će svet naposletku morati da propadne sveopšta je sklonost olakom blebetanju i nedomišljanju pojmova: ne osećajući istinsku odgovornost ni za svoj ni za tuđi život, ljudi koji su u mogućnosti da donose odluke najčešće operišu "nedokuvanim" kategorijama, po sistemu "mož’ da bidne, a ne mora da znači", a onda tu svoju vrednosnu konfuziju, moralnu nedoslednost i misaonu aljkavost ponosno i važno nazivaju "realnom politikom". Nije nego!

Evo, recimo, u Banjaluci i Trebinju (v. str. XY) digla se fašistička kuka i rasistička motika da spreči da se tamo ponovo izgrade džamije koje su "anonimni" banditi pod diskretnim pokroviteljstvom jedne autentično banditske vlasti srušili tokom organizovanog procesa istrebljenja Drugih, koji se, netačno i eufemistički – uvredljivo čak – naziva "rat". I šta se sada dešava: sve živo, i kuso i repato, osuđuje ljude koji su ognjem i mačem sprečili početak obnove bogomolja čija bi reizgradnja vaistinu imala neprocenjivi simbolički značaj, jer bi nekako re–legalizovala prisustvo Drugog. E sad, "kvaka 22" je u tome što je savršeno besmisleno grditi te ljude zbog toga što čine, a u isto vreme o(p)stajati unutar "legalističkog" i "državotvornog" diskursa. Jer, jedini je stvarni greh banjalučkih i trebinjskih "protestanata" u doslednosti, dakle u tome što ne "vode politiku" nego misle ozbiljno: ti ljudi, naime, JEDINI dosledno brane projekt "Republike Srpske" u njegovoj autentičnoj i – unutar jednog manijakalnog i zločinačkog "misaonog sistema" – i vrednosno-filozofski i konkretno-egzistencijalno mogućoj verziji; taj "projekat", naime, ima smisla samo ako ide uz radikalno zatiranje i anihiliranje Onih Drugih, odnosno uz trajno i dosledno očuvanje "tekovina" tog i takvog procesa. Pritvorni vapaji "druge", "reformisane", post-SDS-ovske generacije političara RS za "međunacionalnom i međuverskom tolerancijom", pa čak i za, ni manje ni više, "multinacionalnom i građanskom Republikom Srpskom" u nekom su dubljem smislu mnogo odvratniji – i svakako gluplji – od piromanskih zahvata lokalnih nacista: oni, naime, bahato vređaju samu smislenost jezika, samu srž logičkog promišljanja sveta. Republika Srpska kao projekat, naime, nema nikakvog smisla ako je ma i mrvu "multietnička": svako "normalan" će razložno reći – "pa to smo ranije već imali, nismo valjda ginuli i ubijali da bismo se sada vratili na polaznu tačku?!" Na ovo "umereni" bosanski srborepublikanci nemaju suvislu repliku. Upravo je samo osnivanje RS-a, sama bezuslovna "teritorijalizacija" jednog etnosa, bilo "startni" akt anihilacije Drugog – sve ostalo je bilo samo tehnika. Da je "multietničnost" bila namerom njenih tvoraca, oni Republiku Srpsku ne bi ni stvorili! Ona izvan genocida, etničkog čišćenja i segregacije nema nikakvog smisla, njen raison d’ etre nestaje poput leda na zapari.

U tom projektovanom, a taktički prećut(a)nom nestanku čuči, dakako, onaj skriveni, "peti element" celog "Dejtonskog procesa": jedini smisao Dejtona je u tome da naposletku dovede do nestanka, do postepene i gotovo neosetne evaporacije "entiteta". To je, međutim, praktično nemoguće: uvek će "branioci etničke čistote" nepogrešivim instinktom prepoznati svaki ozbiljniji signal re–uspostave predgenocidnog stanja, i na njega reagovati punom silinom (nešto slično se nedavno desilo i u Mostaru). Otuda ispada da "entiteti" mogu samo dekretom, "preko noći" da se ukinu. Sve drugo je neplodno mrcvarenje s niskim porivima "nadirućeg prostaka", u savršeno besmislenom uverenju kako će se ovaj jednom ipak zamoriti od svog prazilučkog fašizma. E pa, neće… Zato demonstranti imaju puno pravo da se uvrede i naljute kada ih neko ko ih predstavlja, neko ko igra unutar RS-sistema i smatra to "normalnim", neko ko oličava legitimnost egzistencije njihovog "entiteta", gadljivo nazove ekstremistima, huliganima, fašistima itd. Jer, sve što oni zapravo čine nije negacija, potiranje, "prljanje", nego upravo radikalno dosledna i otuda "poštena" reafirmacija samog fundamenta, početnog postulata, same premise postojanja projekta Republike Srpske: uistinu, ako treba da se obnavljaju razne ferhadije, a Bošnjaci, Hrvati i ostali Drugi "normalno" da žive u RS-u, onda nju treba – ukinuti. Izvan otelovljene utopije o "krvnoj čistoti", ta sablast-država se izmešta iz fizičke realnosti i vraća se tamo odakle je došla, u paralelni svet fašističkih fantazama.

Na drugoj strani, u još uvek "multietničkoj" Vojvodini, osam opština severne Bačke i Banata udružuje se u nekakvu regionalnu podzajednicu, a sve sa – na rečima bar – potpuno "benignom", regionalističkom potkom. Nevolja je, međutim, u tome što se radi upravo o onim opštinama u kojima Mađari čine apsolutnu ili relativnu većinu, pa mnogi – uključujući i dobronamerne – ovo vide kao svojevrsni zametak etničke teritorijalne autonomije; a gde je "etnička autonomija", a još na "mešanoj" teritoriji, eto potencijalno i etnocentrizma, samoizolacije, getoizacije, segregacije "nove manjine", i na kraju – separatizma. Ali, bar dve stvari se ne uklapaju u ovu interpretaciju: najglasniji su protiv ovog "projekta" upravo oni – poput DSS-a i sličnih – koji su u Bosni podržali najradikalniju moguću etnoseparaciju, a sada su se naprasno "ograđanili"; drugo, predsednik SO Senta Atila Juhas džara pravo u bolno mesto jedne pojmovne zbrke kada kaže: "U ovoj stvari se radi tačno o onome što je zapisano, nema tajnih odredbi, neiskazanih ciljeva, zadnjih namera, pa, dakle, oni koji pročitavši tekst pretpostavljaju drugo od onog o čemu tekst govori očigledno polaze od nedavnih iskustava srpske istorije, odnosno polaze od sebe." E da, tu smo na pravom terenu; Juhas zapravo poručuje: "Mi reči koristimo odgovorno." Isto rade, na pervertovan način, i oni bosanski demonstranti. To je valjda ona transparentnost o kojoj se sada toliko blagoglagolja… Dominantna, mainstream srpska politička imaginacija u to ne može da poveruje: znajući šta je sama učinila, ona u "druge" unapred sumnja, a najdoslednije "svoje", kad pogledaš, zapravo grdi zbog nevaspitane indiskrecije.