Da bi čovek bolje prokljuvio suštinu onoga što mu se odigrava pred nosom, ponekad nije zgoreg da upotrebi zaobilazne strategije: da se odmakne podaleko od "lica mesta", da se prostorno, ili čak vremenski, za koji trenutak pomeri i da skloni pogled sa zaslepljujuće sunčeve svetlosti ove situacije.

Elem, postupajući po gornjem naputku, mrdnućemo malo na istok, tek nekoliko – pa onda još nekoliko – hiljada kilometara, sve do dalekog korejskog poluostrva na kojem, kao što znamo, pazili smo na času, već decenijama obitavaju dve države Korejaca: jedna, ona Južna, tipičan je izdanak kapitalizma, imperijalizma, Novog svetskog poretka i ostalih pošasti, dočim je ona Severna poslednji Mohikanac teškome(n)talnog komunizma, i to toliko dekadentnog, uvrnutog i bizarnog da to mestimično prevazilazi i divlju Markesovu (pažnja: ne Marksovu) maštu, onu iz Jeseni patrijarha. Ovo je bio samo eufemistički način da kažem da se radi o kanda najšašavijem režimu na Planeti, naročito otkad su Pol Pot i decojed Idi Amin malo indisponirani. Samo što u toj šašavosti zapravo nema ničega zabavnog – naročito ako živite tamo – nego samo pusta beda, čemer i ropstvo. Kako god, bez obzira na sveopštu gologuzost nepregledne ropske mase Severnokorejaca svet se malo-malo pa suoči s opasnim nuklearnim ambicijama drčnog Dragog Vođe iz Pjongjanga, koji je nedavno, zarad kočopera i zarad trgovine, upriličio i jedan dosta neslavni raketni performans (v. tekst Skupo raketiranje u prethodnom broju "Vremena"). U isto vreme, Severna korejska država pregovara s Južnom oko svih tih opasnih igračkica, što nuklearnih što običnih, i u tim pregovorima, jašta, diže nos do neba i pompezno postavlja uslove: hoću ovako, neću onako. U redu, reći ćete, zar to nije tipično diplomatsko nadgornjavanje? Načelno jeste, ali poslušajte nastavak agencijske vesti o međukorejskim pregovorima: "Severnokorejska delegacija je izjavila da nije spremna da čini ustupke, ali je zato zatražila od Juga hitnu pomoć od 500.000 tona pirinča…".

Kao što dobro zna svaki posetilac restorana dalekoistočne kuhinje, ako jedete pirinač, hleb vam baš i nije potreban. Samo što, avaj, Severnjaci uglavnom nemaju pirinča. Što ne znači da imaju hleba, ili makar kolača: ako ćemo pravo, uglavnom nemaju ničega, osim preuzvišene Ideje Džuče i nešto preranom padu sklonih raket(l)a. Čija je hranjiva vrednost upravo bedna. A ja se baš nešto pitam: da li su Severnjaci ovu svoju briljantnu tante-za-kukuriku pirinčanu ideju nazvali "Akcioni plan", ili kako?!

Okej, sad možemo da se vratimo kući. Ovde uglavnom ima i hleba i pirinča, samo što ih em nema dovoljno za sve, em ni toga što ima dobrim delom ne bi bilo da nas razne naše evropske i severnoameričke južne koreje povremeno ne dohranjuju tvrdovalutnim infuzijama, što u vidu poklona, što u vidu vratićeš-kad-zaimaš kredita. Jedno vreme smo se, doduše, epski zanosili idejom da ćemo "jesti korijenje" ali će biti po našem i nikako drugačije, no je ubrzo ispalo da je to nekako lepše i lakše reći nego učiniti, pa se narod hitro i radosno vratio holesterolskoj prehrani (ako ima sučim), a pijano budalesanje ostavio za poslednju turu u čađavoj drumskoj mexani.

Jakako, bukvalna poređenja sa Severnom Korejom bila bi neukusna, ali "strukturalno", Beograd i Pjongjang pate od istog sindroma: ovo su devastirane, samouništene zemlje, koje su svojom dugogodišnjom politikom pucale sebi u zdravu nogu, pa sada hramlju i skakuću, i to sve ukrug, nikako da stignu nekuda; iz ovoga proizilazi da su i Srbija i Severna Koreja – žalosno je reći – izdržavane zemlje, što znači da je njihov položaj u tzv. međunarodnoj zajednici bazično sličan onome koji uživaju odrasla "izdržavana lica" u društvu. Pri tome se – opet, uz sve nemale i podrazumevane razlike – u oba slučaja radi o dugogodišnjim "odmetničkim državama". Ta, zar ne bi trebalo da Srbija posle Petog oktobra to više nije? Da, ali se ona tog statusa neće u potpunosti osloboditi dok god je doživljavaju kao idealno sklonište za odmetnike od međunarodne pravde: ono što su famozne rakete za Pjongjang, to su Mladić & co. za Beograd: breme i nesreća za koje lokalni vlastodršci boldrikovski lukavo misle da mogu biti upotrebljeni kao nekakav trange-frange kupon: oprostićemo vam što želimo da vas tučemo ako nam date pirinča da napokon nešto prezalogajimo, tj. daćemo vam Ratka, ili bar obećanje da ćemo vam ga dati tokom XXI veka, ako nam zauzvrat date mašala para za pirinač i ostale nam potrepštine. Ispada da je glavna razlika u tome što Kim Džong Il u svom timu nema visprenog Mlađana Dinkića, koji stvar ume lepo da zavije tako da zvuči i zveči, bez obzira na to da li i nešto znači.

Šta smo, dakle, ovde imali? Jednu duboko nesrećnu zemlju, žrtvu ponajvećma vlastite mahnitosti, koja deceniju i po multidisciplinarno radi (žalim, moram da upotrebim prezent!) na vlastitoj temeljitoj propasti, i koja je usled toga odavno postala nesolventna, tj. zemlja koja ne ume u potpunosti da se brine o sebi i podmiruje svoje troškove, a kamoli još i da joj pretekne sredstava koje će uložiti u razvoj; takva zemlja, ako i nije baš prosjak, svakako spada u kategoriju primalaca socijalne pomoći. Pri tome, ona uporno ili ne ume ili neće da ispuni izvesne – uglavnom sasvim razumne – uslove koji bi joj omogućili brže i sigurnije izvlačenje iz dubokog čabra. A šta za to vreme radi njeno Mudro Rukovodstvo? Veliki Vođa Vojislav kuka i bogorada, vajka se i ljutka kao Kalimero optužujući naše "južne koreje" da neće da očinski shvate sve teškoće našeg burnog društvenog puberteta, a Dragi Vođa Mlađan, kao "pragmatik", za to vreme nudi dil: "ja ću vama dati nešto pokvareno, a vi meni dajte nešto lepo"! A Jevropa na to kaže: "E, ne! Tako se ne možemo menjati!"…