Kažu da je Boris Tadić bio dobar profesor psihologije. To valjda znači da je i dobar psiholog, zar ne? A kada dobar psiholog daje izjave sa "emotivnim nabojem", on valjda zna šta time izaziva, a i šta time može da postigne… Na drugoj strani, nema razloga da ne verujemo da je i Žarko Korać dobar psiholog. Pa ipak, on se – među inima – ovih dana javno ljuti na Tadića zbog jedne njegove već ("po zlu") čuvene izjave. Eto nama sukoba dveju psiholoških škola… Šalu na stranu, svi pogađate da se radi o onom (olakom) Tadićevom uparivanju boli za ubijenim Zoranom Đinđićem i umrlim Slobodanom Miloševićem. On je o ovoj dvojici govorio kao o istorijskim liderima dveju stranaka koje se sada (valjda) spremaju da uđu u koaliciju – što je politički tektonski potres nulte kategorije čijih mogućih konsekvenci još nismo svesni i nakon kojeg će malo toga biti isto – ali Đinđić i Milošević su nešto mnogo više od toga, oni su najjači simboli poslednjih dveju decenija srpske istorije, naravno, na dve suprotne strane neke zamišljene "skale". Zar Tadić toga nije svestan? Naravno da jeste; recimo da je to trenutno apstrahovao, na onaj način na koji se političari lagodno oslobode onoga što im trenutno nije potrebno, kao čovek u balonu koji ponire.

Opšta povika na Tadića je sasvim razumljiva, a opet – sasvim nedomišljena. To jest, ona proizilazi iz jednog "odviše ljudskog" podleganja prvom impulsu. Stvar, dakle, svojstvena deci, umetnicima i ponekom "javnom radniku", ali političari je izuzetno retko (iskreno) upotrebljavaju. U čemu je, dakle, problem? Da, Tadićeva je izjava nepodnošljivo ljigava. Da, svako "nivelisanje" ovih dveju smrti duboko je moralno neprihvatljivo, jer je neprihvatljivo bilo kakvo nivelisanje tih dvaju života. Da, ne može se sve pokriti neobaveznim relativizacijama tipa da "treba poštovati svačiju bol". Da, Miloševićeva Srbija ubila je i Đinđića i mnoge druge, i unesrećila milione; Đinđićeva Srbija nije ubila nikoga: ona je, naprotiv, pokušala da Srbiju vrati u život, i na matičnu planetu. Dakle: ua, Tadić? Da. Ali…

Naš je kolektivni problem u tome što naša autopercepcija nije u stanju da efikasno zaposedne celokupnu stvarnost, a ponaša se kao da je u tome uspela. Manje kvaziučeno kazano: "mi" koji smo plakali za Đinđićem uistinu nikako nismo isto što i "oni" koji su plakali za Miloševićem. Ali "naša" je nevolja – koliko i njihova, doduše – što su nam "oni" sada potrebni. "Mi" bismo da pravimo "proevropsku" vladu, a to ne možemo da učinimo bez njih, pa smo rešili da im velikodušno oprostimo što su još tu, i da ih, blago naparfemisane, primimo u establišment "nove" Srbije, makar i na zadnja vrata. Nevolja je u tome što "oni" to uopšte ne vide tako: oni misle da su oni ti koji imaju šta da opraštaju! Da li to znači da je ovo sukob dveju podjednako narcistički samodefinisanih pozicija, a da je "istina negde na zlatnoj sredini"? Naravno da ne, to je puko koješta: razume se da smo "mi" u pravu, i da "mi" predstavljamo bolje lice Srbije, a da su "oni", sve sa svojim podlipljenim Vođom, u ovih dvadeset godina ukaljali i ponizili sve što su dotakli. Međutim, činjenica da je tome tako, i da mi znamo i da možemo racionalnom argumentacijom da dokažemo tačku po tačku da je tome tako, ne približava nas "proevropskoj vladi" ni za jedan jedini milimetar. Ma koliko "nama", ovako čistima, to bilo neverovatno, "oni" imaju podjednako veliki problem da nam priđu, kao i mi s njima! E, na tom mestu Tadić izleće sa svojom svesno patetičnom petardom: bolujem ja, boluješ ti… Kažem, ljigavo i gadno, ali realno ništa ne košta. Biće mnogo, mnogo opasnije ako cena koalicije sa SPS-om budu neki daleko "opipljiviji" ustupci aždahama iz devedesetih. No, oni će možda i proći u tišini dok se javnost bude zabavljala ritualnim izjavama iz žanra predkoital… pardon, pretkoalicionog zavođenja.

Zašto je povika na Tadića emocionalno razumljiva, ali politički nedomišljena? Zato što ona odražava stanje jednog pomalo histeričnog buđenja iz snova: "mi" smo relativno lako pristali na to da SPS-u dozvolimo da spasava stvar "evropske Srbije", ali nismo, izgleda, bili svesni da bi to moglo nešto i da nas košta. Jer, šta je za "nas" uopšte SPS? Ivica Dačić i desetak tipčića oko njega, namazanih svim mastima: ljudi su, dogovoriće se… Međutim, iza tih dražesnih likova u krupnom planu razliva se nepregledna masa preostalih slobističkih vernika, kojima je zaklinjanje u ikonu iz Požarevca još jedini preostali znak života (koji je istovremeno i znak smrti, ali ostavimo tu mutnu dijalektiku za bolju priliku). Dakle, "mi" držimo da je to što smo blagoizvoleli i veledopustili da ih pripustimo u svoje društvo jedan (i jedini) ogroman ustupak, i da im je to dosta, od sad pa nadalje & ubuduće. "Oni", međutim, smatraju da ih to legalizuje čak i sa naše tačke gledišta. Rezultat? Tu Đinđić, preko Milošević, mir Božiji, Hristos se rodi. Fuj. Sasvim ću razumeti svakoga ko kaže da mu je ovo sasvim, sasvim neprihvatljivo. Ali onda mora da bude konsekventan: to znači da je neprihvatljiva i koalicija sa SPS-om. Što je takođe sasvim u redu, i može se i te kako braniti.

Teško da mu je baš to bila namera, ali Tadić nas je suočio sa konsekvencama našeg izbora za koji smo mislili da je baš elegantan: ako pustite socijaliste u kuću, znajte da oni neće doći bez prtljaga. Utoliko je Tadićeva odiozna izjava neka vrsta preuzimanja gromova na sebe: ispada da se on "uvlači" socijalistima da niko od nas to ne bi morao. Jakako, ne kažem da on to radi zbog pukog viška čovekoljublja: ima u toj silom neprilika dobitnoj kombinaciji nečega – mnogo, mnogo čega! – i za njega i za njegovu stranku. Ali možda i mi ostali, sve ovako zgroženi, omastimo brk u šoljici evropskog mleka, prošaranog lipovim medom. A oni što ronzaju pod lipom, tamo u Požarevcu, neka slobodno ronzaju i dalje, kažu da je to zdravo.