Poželiš da vidiš šta se zaista dešava u Siriji, staviš virtuelne naočare i nađeš se usred reportaže. Oko tebe padaju bombe i prašte meci, a ti slušaš ispovesti ljudi u skloništima.

Ili, sediš u prvom redu na predsedničkoj debati i sam biraš u koga ćeš da gledaš, umesto da ti to reditelj prenosa određuje poigravajući se tvojim emocijama.

Za sve ovo ne treba nam još trideset godina, ta tehnologija već postoji, ali teško da će ikada postati primarni način za dolaženje do vesti. Takvih pokušaja već ima i nisu se primili, ne zbog toga što je skupo (nije), već zato što ljudi iz medija očekuju da budu… pa, mediji. Posrednik između njih i informacije koji tu informaciju stavlja u potreban ili poželjan kontekst.

Zato će neko debatu gledati na Foksu, a neko na CNN-u gde se razlikuje režija, kao što će neko želeti da događaje u Siriji prati iz Damaska, a neko iz Alepa. Tehnologija je tu sekundarna. I sada, a biće i za trideset godina.

PAPIR TRPI SVE

Prvo pitanje jeste da li ćemo u 2050. čitati papirne novine ili će štampani mediji otići u istoriju? Prognoza je da će ih biti, možda ne u tiražima iz osamdesetih godina prošlog veka, ali sasvim je moguće da budu tiražniji nego danas.

Papir ima nekoliko velikih prednosti u odnosu na ekran. Najpre, jeftin je i lako ga je reciklirati. Održiv je i možete pošumljavati samo za potrebe proizvodnje hartije, što predstavlja višestruku korist.

Papirne novine kupite za malo novca, pogledate šta vas zanima, a onda ih bacite, odnosno odložite za reciklažu. Tako nešto ne može se ni sa jednim ekranom, niti će moći za trideset godina.

Novine su zdravije za oči i cena njihove izrade je konačna. Kada kupite novine nemate dodatne troškove osim ponekad za svetlo, za razliku od čitanja sa ekrana gde vam je uvek neophodna dodatna energija koja košta. Plus sam uređaj.

Štampani mediji postojaće i za trideset godina, ali je verovatnije da će ih kupovati oni obrazovaniji i zapitaniji, koji više brinu o sopstvenom zdravlju i ekologiji. Uostalom, dokle god postoji papir na njemu će se nešto štampati, pa makar i novinski tekstovi. Na urednicima i menadžerima je da smisle kako se od toga pravi isplativ posao, a razlog za optimizam jeste što će novine budućnosti praviti oni koji ih nisu čitali u mladosti. Za njih će to biti novi prostor za istraživanje i kreiranje, i neće biti opterećeni nostalgijom.

SVEPRISUTNOST I LOKALIZACIJA

Količina informacija koja će nam biti na raspolaganju i koja će se dnevno proizvoditi biće nezamisliva za današnjeg čoveka. Kao što je današnjica nezamisliva nekome iz oktobra 1990. godine. Čisto kao ilustracija, tek godinu dana kasnije (1991) pojavio se prvi javni veb sajt.

Svet će biti potpuno premrežen, čak i u pustinji ili na nepristupačnom planinskom vrhu imaćemo internet pristup (ostaju nam možda samo morske dubine). Sve će biti u "oblaku", dakle svemu će moći da se pristupi. Doduše neće sve biti besplatno. Ko bude želeo da bude informisan imaće tu mogućnost, ali je pitanje da li će ljudi i tada birati izvore informacija koji odgovaraju njihovim nazorima kao što to radimo danas. Da malo popravim prognozu, ko bude želeo da "živi u balonu" moći će to i za trideset godina – možda će takav život jedino biti moguć.

Čak i mediji koji su sada tehnološki zahtevni, poput televizije, simuliraće se na uređaju poput telefona. Svako će moći sam da napravi vizuelno atraktivan digitalni sadržaj, spektakl poput Eurosonga sa sopstvenim pesmama. Ali, na tom mikroplanu opstajaće najpre oni koji informacije lokalizuju, bilo da se radi o geografskom prostoru ili nekom interesovanju. Na primer, medij koji se bavi isključivo životom neke ulice ili velike stambene zgrade imaće publiku, kao i medij koji se fokusirao na vlasnike sijamskih mačaka u Srbiji ili Belgiji. Mala pretplata se podrazumeva, kao što svi sada plaćamo čišćenje ulaza.

Mnogo pre 2050. očekujte razvoj jezički lokalizovanih globalnih medija. Ako to bude, na primer, BBC ili CNN, imaćemo ga u svakoj zemlji i na svakom jeziku, s tim da takvih medija na celom svetu neće biti više nego današnjih programa za komunikaciju (Votsap, Vajber, Mesindžer itd.), ili platformi za filmove i serije (Netfliks, HBO, Amazon prajm). Globalne vesti pratiće se sa tih medija, a oni će nezavisnost garantovati činjenicom da su jači od svake pojedinačne vlade. Verovatno će to iziskivati neku organizaciju nalik UN, koja reguliše položaj takvih medija.

BEZ KABLOVA

Virtuelna realnost i gejmifikacija medijskog sadržaja "legalizovaće" se kao novinarske forme, iako su mnogo više u domenu doživljaja nego realnog novinarstva. Prvi tragovi jednog i drugog postoje već sada u formi 3D prikaza medijskih priča ili kvizova, koji otkrivaju koliko pratimo aktuelne događaje. Ako su Tviter i Fejsbuk danas tako uticajni, pokušajte da zamislite kakav pritisak na neku vlast bi mogle da izvrše virtuelne demonstracije na kojima učešće uzmu desetine hiljada realnih korisnika. Sve to pod nekom medijskom kapom, kao što se danas svašta na društvenim mrežama podvodi pod medijske ili informativne sadržaje.

Sve ćemo pratiti bežično: televiziju, radio, internet portale, društvene mreže i te nove medijske formate koje sada ne slutimo. Ono čega neće biti jeste nekakvo čipovanje koje bi omogućilo da vesti primamo "direktno u glavu". Trideset godina premalo je za evoluciju ljudskog mozga koji će i dalje informacije primati čulima – očima i ušima. Najsmelije što bih predvideo su implantirane slušalice koje se napajaju toplotom ljudskog tela. Ali sasvim sigurno nam neće ugraditi ekran u dlan ili podlakticu. Niti će biti komuniciranja mislima, osim kod zaljubljenih.

BEZ ČEGA SE NE MOŽE

Ono oko čega se svi koji predviđaju budućnost medija slažu jeste da će se od novinara i 2050. očekivati da donesu dobru priču o pravdi i nepravdi, toplu ljudsku, zabrinutu, ciničnu, poučnu, razotkrivajuću, sve ono što se tražilo od kada je nastalo novinarstvo.

Ko to ne bude znao, neće mu pomoći munje i gromovi nove tehnologije, bacaće se pare na formu bez suštine, kao što se to i sada događa, a pobeđivaće oni koji na najjednostavniji način prenesu vest pravovremeno i tačno. Oni koji su ubeđeni da će se profesionalizam udaviti u spinovanju i manipulacijama za račun moćnih i bogatih, treba da znaju da će novinarstvo opstajati dokle god postoje zemljotresi, poplave, požari, pa i virusi koje čovek ne može ili ne ume da kontroliše. U takvim će se prilikama sticati novinarska legitimacija, baš kao što je to uvek bivalo.

Najveća razlika u odnosu na danas biće u finansiranju medija. Za dobar sadržaj moraće da se plati direktno, a ostalo će se finansirati iz marketinga. Da bismo uopšte stigli do 2050. moraćemo da se opismenimo, barem toliko da razumemo da nezavisna informacija ima svoju cenu, bilo da dolazi iz nekog medijskog, globalnog džina ili od male redakcije ili pojedinca. Oni koji kupuju skuplju garderobu kupovaće i skuplje informacije, takoreći organske. Konfekcija će se masovno deliti uz reklame.

Uprkos izuzecima, novinarstvo neće postati dobro plaćen posao, kao što nikada nije ni bilo. I za trideset godina najbolji novinari biće oni koji su se nesretno zaljubili u profesiju koja im je uvek donosila više muke nego radosti, i koji će u svakoj prilici da izaberu nešto lagodnije i manje stresno nepogrešivo pogrešiti.