Biti bez auta, bez dece, bez stana, bez posla, sve se to još da podneti i nečim nadoknaditi, ali biti u Srbiji bez stranke, tek to stvarno znači nemati ništa. Eksperti iz G17 plus imali su skoro sve što se ovde može poželeti, društveni status, ugled, funkcije, poverenje građana, pristojnu međunarodnu reputaciju i videli su da je to malo i da bi se isplatilo odreći se svega toga radi jedne osrednje stranke.

Da bi se izveo jedan takav salto mortale kao što je ponovno otvaranje pitanja državne zajednice, bilo je neophodno biti upravo ekspert, ili još bolje – grupa eksperata. Jer, to znači da ste sposobni da napravite nekakvu komplikovanu laboratorijsku analizu, a da pritom ne primetite nešto što vidi svako drugi ko se u takve analize ne razume nego se oslanja samo na zdrav razum. Analiza pokazuje dobitnu kombinaciju, a razum veli da ste načisto zalutali.

To je vrsta lutanja koje vreba na putu od eksperta do političara. Ne zato što je to dug i zametan put, nego što je za mnoge eksperte sasvim nemoguć i po pravilu nepotreban. Ekspert je, naime, čovek pomalo opterećen osećanjem da je negde tokom godina obrazovanja izgubio famoznu vezu s narodom i sklon je da mistifikuje i loše procenjuje ukus i volju naroda. Takav čovek ima veću tremu kad treba da se obrati narodu, nego prosti narod kad se obraća učenom čoveku.

Ideja o otcepljenju Srbije od Crne Gore mnogo je bolje stajala Vladanu Batiću, on barem nije vadio iz rukava nikakve cifre niti pričao o Evropi. Zvučao je kao običan političar koji je negde, recimo na obrenovačkoj pijaci, primetio da narod sve češće nešto gunđa na tu temu. A Dinkić i Labus tvrde da su tačno izračunali koliko Srbija gubi u državnoj zajednici i koliko bi brže i lakše sama stigla u Evropu.

Što se mene tiče, uveren sam da su njihove cifre iz prsta isisane i da, za potrebe stranačke agitacije, oni prosto arče svoj autoritet finansijskih stručnjaka. A što se Evrope tiče, svako ko se dosad o njihovom programu izjašnjavao, od visokih funkcionera EU-a do ambasadora evropskih zemalja, jedva je nalazio pristojne reči da izrazi stepen zaprepašćenja, razočaranja i očajanja što Srbija, posle svega, ipak deluje tako beznadežno. Naime, nema sumnje da su upravo G17 plus i njegovi lideri bili viđeni kao nosioci nade u evropeizaciju i upravo oni ovog trenutka stoje na pozicijama suprotinim od onih koje Evropa želi.

Pritom, to nije nikakva mala stvar, nego najveća od svega što nam je preostalo. Pritom je Labus jedan od potpisnika Beogradskog sporazuma, uz to pravnik koji bi morao da veruje u potpise i ugovore, ili barem da zna da to u svetu nešto znači. Povući potpis s jednog dokumenta kojim se uspostavlja ništa manje nego jedna, kakva-takva država, za to valja ponuditi jako krupne razloge, svakako neke koji nisu postojali u vreme potpisivanja.

Nema sumnje da niko nije bio naročito srećan ni s Beogradskim sporazumom ni s Ustavnom poveljom. Državna zajednica se uspostavlja sporo i obostrano bez mnogo volje, ali ta odluka je ipak bila doneta, znali su se razlozi za nju i zna se da Evropa nije promenila stav. Mnogo poslova već je urađeno zahvaljujući i Labusu lično. Ako je G17 plus u međuvremenu rešio da postane stranka, zar je bilo neophodno da političar Labus poništi sve što je radio Labus ekspert?

Zaustaviti proces stvaranja državnih institucija, makar kako labavih i možda privremenih, sigurno bi značilo vraćanje na neki početak i gubljenje vremena ma koliko ovi eksperti tvrdili suprotno. Sva pažnja i energija morale bi se usmeriti najpre na ubeđivanje Evrope da pristane, zatim na separatističku propagandu u Srbiji i Crnoj Gori, pa na vođenje brakorazvodne parnice što nikako ne bi prošlo bez svađa i strasti s obe strane buduće granice. Dokazivati da se sve to može obaviti lako i elegantno, na sveopšte zadovoljstvo, to može samo neko ko barata papirima a ljude slabo vidi. Ili ga se ne tiču, što je slučaj kakav smo nedavno imali i jedva ga se ratosiljali.

Tačno je, naravno, da u Podgorici ima mnogo nerealnih ambicija i ne sumnjam da je dosadno i naporno voditi duge pregovore oko raznih gluposti s ljudima koji misle da je nerviranje Beograda najbolja politika Crne Gore. Ali, što su baš ovi eksperti odjednom tako nestrpljivi? Kako god se uzme, Crna Gora je zanemarljiva veličina i siguran sam da ona Srbiju ne može mnogo da košta, kao što ne može ni da ojadi srpsku ekonomiju nekakvim sitnim švercom. A verujem da je zapravo nemoguće proračunati šta ko u tom odnosu gubi i dobija.

Ne umem da objasnim zašto su ljudi iz G17 plus pribegli ovom zakasnelom populizmu i nadam se da će od toga imati samo štete. To bi bilo sasvim zasluženo, jer njihova je namera bila da iskoriste i podstaknu jedno negativno osećanje, te da proizvedu novu krizu i rizikuju da oštete državu. Dinkić, uostalom, ni ranije nije propuštao prilike da ubere koji demagoški poen, a s Crnom Gorom je u hroničnoj svađi.

To što se može dogoditi da iz ove negativne kampanje proizađe i ponešto dobro nije zasluga G17 plus. Naime, moguće je da će Podgorica shvatiti da je malo preterala s ucenama i sabotiranjem, kao i da će se neko u Briselu malko uznemiriti i ukloniti neke od birokratskih prepreka za ovu državnu zajednicu. Ali, to će voditi u smeru suprotnom onom koji je G17 plus postavio kao svoj programski cilj. Neka, dakle, posle ne ističu svoje zasluge.

Ako neko još misli da Srbija ima problem zbog stepena obrazovanja njenog premijera, evo prilike da se uteši i uveri da formalno obrazovanje u politici ništa ne garantuje i ne štiti od gluposti. Uostalom, ako već ističu tolike ambicije, što se nisu setili da promene to šifrovano ime koje za stranku zvuči besmisleno. Ali, ako je njima dobro, i meni je.