Onu znamenitu Marksovu "invektivu" o religiji kao "opijumu za mase", vredelo bi danas malo proširiti: politika, mediji, crkva, sve su to "opijumi masa". A gde je droga, tu su negde i dileri, baš kao i ovisnici… Recimo, fakat je da je svaki medij potencijalna fabrika otrova; ako upotrebimo "pančevačku" metaforu, moglo bi se reći da ozbiljne i kvalitetne medije od onih drugih razlikuje upravo to što imaju dobre filtere iliti prečišćavače: zato ne "emituju" otrove u vazduh, tj. u etar.

Kada se raspravlja o krivcima za ratove i ostale užase naše novije istorije, obično se navedu isti ti usual suspects: političari, novinari, popovi. Poneko tu još doda pesnike, pisce i ostalu menažeriju, i to je to. No, opet, koliko god se ozbiljno i produbljeno bavili ovom materijom, pametni i knjiški ljudi ovoga sveta nikako da nedvosmisleno odgonetnu šta je tu od čega starije, šta je iz čega nastalo, šta je uzrok a šta posledica, ko "proizvodi potrebe", a ko im tek udovoljava, to jest, recimo, da li prvo neka političko-medijsko-popovska Zlica Od Opaka smišlja opasne laži te ih diluje naivnoj i nezlobivoj pastvi, pa onda tako zatruje do tada čiste duše običnih ljudi i od njih napravi pripravnike za ubice, ili naprotiv, "narod" traži da ga šopaš baš takvim iluzijama i zabludama, pa mu ti onda – ako nemaš moralnih kočnica i ostalih probavnih smetnji duše – u tome izađeš u susret, tj. kažeš mu sa svoje predikaonice ono što on ionako želi da čuje, ne bi li tako stekao "legitimitet" za pljačku, silovanje, grabežno umorstvo i svako drugo nepočinstvo iz niskih poriva zamaskiranih pompeznom retorikom za čiju si proizvodnju i održavanje, pak, ti zadužen. Okej, trovači proizvode i diluju otrov, ali zašto je on tako masovno i dobrovoljno konzumiran? Pa, nije li ovde najpopularnija stranka baš ona za koju doslovno ne možeš glasati ako nisi sociopata ove ili one sorte? Nisu li najtiražniji oni mediji iz kojih se širi najstrašniji smrad? Nisu li najomiljeniji oni sveštenici i vladike koji su se najviše istakli anatemisanjem "izdajnika" i inoveraca i slavljenjem marodera i ubica?

Kako god bilo, stvorene su izvesne "potrebe", i sada se radi jedino na tome da se one servisiraju. Ako, pak, pokušaš da nešto promeniš, da ovisnike skineš sa opijata, rizikuješ da izazoveš pobunu. Ili, ponudiš im nešto drugo i drugačije, a oni se mršte: nećemo to, to je bljutavo i ništa ne valja, hoćemo ono na šta smo navikli, baš nam je lepo na tome, ne pada nam na pamet da se odvikavamo. Čitam u novosadskom "Dnevniku" (13. 12. 2006) pismo nezadovoljne, čak ogorčene čitateljke koja se onomad bila zaputila u "Zmajovinu" gimnaziju na predavanje "Crkva i nacija", a u organizaciji vrle Eparhije bačke. O, sećam se, video sam najavu te tribine u novinama, i pomislio nešto kao "Bože, zar opet? Kako im ne dosadi to večno tra-la-la?". Isto je videla i gđa Radojka, i entuzijastički otišla na tribinu, jer nju, kanda, vesele baš one stvari koje mene užasavaju. I biće da smo oboje grdno pogrešili…

Gospa Radojka je, dakle, otišla na predavanje unapred se veseleći tome što će čuti stvari koje će tako divno milovati njen "patriotski" sentiment prevučen tanušnom svetosavskom glazurom. Namesto toga, avaj, govornici "nijednom nisu pomenuli pravoslavlje, nego samo hrišćanstvo". Ma zamisli ti to! Da stvar bude gora, "mladi sveštenik je izvukao iz konteksta parolu ‘Sve za srpstvo – srpstvo ni za šta’ i vrlo negativno ju je okarakterisao. Njoj je suprotstavio ‘Za krst časni i slobodu zlatnu'". Jah, krajnje čudno ponašanje za jednog hrišćanskog propovednika, zar ne? Čuj, "krst" ispred "srpstva"?! Komentarišući nizak natalitet u Srbalja, isti je grešnik rekao da "nije važno koliko nas ima i da je bolje da nas nema ako nismo okrenuti bogu, i da je bolje imati jedno dete koje veruje u boga nego petnaestoro koji ne veruju". U ovakvom rezonovanju nesumnjivo ima rigidnog religijskog zanosa, ali je ono ipak konsekventno: za hrišćanina je važna vera, i Spasenje, a ne "pleme" i njegova brojnost. Govornici su se zamerili tužnoj gđi Radojki i svojim, biće, skeptičnim promišljanjem patriotizma, rekavši da se "iz ljubavi" (prema naciji, jelte) "može i ubiti", što je, po ljutitoj čitateljki, potpuno izokretanje pojma patriotizma, štaviše, "iz govora predavača moglo se zaključiti da je patriotizam ubistvo". Svašta, k’o na vašaru! Dalje: "mladi sveštenik je preko pitanja Kosova prešao tako ležerno kao preko puste ulice"; pa onda: "nedopustivo je, takođe, da slušaocima ostane nerazjašnjena tvrdnja mladog sveštenika da mi nismo pripadnici Srpske pravoslavne crkve, nego pomesne crkve. Da li ta dva termina isključuju jedan drugi, ili je SPC ukinuta?"

Ipak, ima bar nešto što je narečenu tribinu spasilo od fijaska: "za govornike i komentatore iz redova sveštenstva ovo je bio prekrupan zalogaj, dok je publika bila na visini zadatka". Publika je, dakle, preuzela stvari u svoje ruke, potrošači iluzije, okupljeni zarad još jedne doze, pobunili su se protiv slabašnog "revizionističkog" pokušaja. Godinama podučavani kičastoj – a svaki kič je, znamo, ubistven… – parareligiji "srpstva", oni naprosto ne žele da prime hrišćanstvo; ako pokušavaš da pojmove upotrebljavaš "izvorno", ako – kad već govorimo o hrišćanskom predavanju – pokušavaš da na svet gledaš konsekventno hrišćanski, izazvaćeš razočarenje i otpor. Isto, uostalom, prolaze oni koji slično rade u politici ili u medijima: ni o jednoj se stvari ne može misliti i govoriti iz nje same, nego jedino sa stanovišta "plemena" i njegovog samorazumljivog Interesa, njegove etički nihilističke Svete Sebičnosti. Nisu "potrošači" izmislili tu lekciju, nego su je čuli i predobro naučili; sada bi poneki naivni entuzijasta da vrati stvari na početak, da sa pojmova sastruže nataloženu skramu tribalizma, ali gđe Radojke ovog sveta viču da to ne dolazi u obzir: Mi Sami smo naša mera i naša vera; prikloni se ili zaćuti.