Bila je predivna majska nedelja, poveliko se beogradsko-zagrebačko-sarajevsko društvo razbaškarilo za spojenim stolovima u ubavom restoranu između Dunava i gardoške kule, već se bogme i popilo poviše, ture su valjda već bile dvocifrene, kada je neko – ničim neizazvan – spomenuo Tijanića. Aleksandra Tijanića. I gle, ubrzo je rasprava dobila novi zamah, pale su i neke psovketine, vikanje je gdegde već prelazilo u kreštanje: jedni su, uglavnom domaći, govorili da taj Tijanić možda jeste sposoban i talentovan tip, ali je, bre, iznad svega veeeliko džuuubre, čiji su gresi dostojni nekoliko uzastopnih večitih boravaka u paklu, i to ne iznad osmog kruga. A to što nije tamo neki duduk – e, utoliko gore za njega! Drugi su, uglavnom gosti, odgovarali da taj Tijanić, jašta, može biti poveliko đubre – ta, čuli su i oni za njegove nestašluke – ali da je ipak vraški sposoban i talentovan tip, mislim, svugde fali takvih… A ja, šta sam ja radio? Pa, šta da vam kažem… Što sam stariji, to sam alergičniji na opšta mesta, čak i kad su "naša"; mrzim kad mi se unapred dodeli uloga, pa bih ja sada, kao, trebao da je igram.

Pogledah malo preko stolova: sve ljudi koji se bave pisanjem (i) za novine, sve rođeni između početka šezdesetih i sredine sedamdesetih, stasavali u vreme kada je taj A. T. haračio eks-yu novinarstvom, naročito onim "pisanim"; drugog, a vrednog pomena, ionako jedva da je i bilo. Dakle, Tijanićeva deca, takoreći; jakako, ne samo njegova, ali, nije da i taj nije bio u najužem krugu naših profesionalnih roditelja. I sve to, danas, žešće kivno na ćaleta, ili barem oni koji ga gledaju i slušaju stalno, jerbo su mu blizu…

A da to Tijanićevo nije lako slušati, bezbeli da nije. Setio sam se nešto docnije, razmišljajući o kafanskome disputu, kako sam pre pet-šest godina, nešto pre nego što će davni "gigant hrvatskog novinarstva" postati šef RTS-a, gledao vazda poučni Trezor, a u njemu emisiju iz valjda 1982, neko razglabanje na temu novinarstva, a sa Tijanićem, tada glavnim urednikom magazina Intervju (čit’o svaki broj, čuv’o, podvlačio!) u glavnoj ulozi. Šta je Tijanić tako važno tada rekao, pitate se vi? Ne, nije stvar u tome šta, nego kako! Slušajte Tijanića iz 1982. i čućete čoveka koji tiho, zapravo normalno priča. Izvestan broj godina kasnije, Aleksandar T. je povisio ton na okolni svet, i isključio potenciometar; od tada nikako ne prestaje da viče na nas, i kad smo dobri i kad nismo. Nekako mi se čini da taj prelazak njegovog govornog tona iz uobičajenog u podvikujući objašnjava tu transformaciju na koju ljudi zapravo stomačno reaguju, zauzimajući odbrambeni gard.

Ovih dana je (re)aktuelizovana priča o zahtevu LDP-a da DS smeni Tijanića sa čela RTS-a kako zna i ume, ako želi da sa LDP-om zajedno gradi evropsku Srbiju, jer kako ćemo, kuku i lele, u Jevropu s takvim likom na čelu Javnog Servisa? LDP je verovatno u pravu, nije da sumnjam. Mene ovde zanima nešto drugo: kako je došlo do toga da uloge budu baš ovako bizarno podeljene? Naime, u LDP-u su veoma dobro svesni da bi im Tijanićeva glava na tanjiru ojačala rejting zato što je u svemu onome što inklinira "drugoj Srbiji" Aleksandar T. jedno od onih fuj–fuj imena na koja se prosto po automatizmu reaguje gadljivim grčenjem facijalnih, stomačnih i ostalih mišića. To nije baš ništa čudno: ima takvih likova koliko hoćeš, svih onih vučelića, hadžistrujevića, milanovića i kako-se-već-zovu. O Koštunicama & Koštunicama-uveocima da se i ne govori. I nije da Tijanić nije, sa neprikrivanim užitkom, mašala poradio na tome da tako bude, to jest, da se nađe u takvom društvu. Što se toga tiče, ne marim ni malo, sam pao, sam se razbio. Mada on garant misli da nije.

Ono što mi je, velim, u ovoj priči intrigantno, a u osnovi nedokučivo i neodgonetljivo jeste šta ga je uopšte nateralo na tu stranu?! Lepota novca? Uzbudljivost moći? Neki neiživljeni social climbing refleks? Sve to zajedno? Nešto četvrto ili šesnaesto? Jer, ako je koren onoga što će docnije biti prozvano "drugom Srbijom" u otporu Miloševićevoj "revoluciji ološa" (S. Basara) i kobnom podgrevanju autoviktimizacijskog kvazipatriotskog ludila, onda je Tijanić, gle – nesumnjivi medijski prvoborac tog otpora! Ako ste mlađi od, recimo, 35 godina, pretpostavljam da ste upravo pali u nesvest, ali tako je to bilo… Da ste nekoga iole upućenog pitali tamo negde 1988. za izrazito antimiloševićevske beogradske novinske autor(k)e, malo ko bi uspeo da nabroji više od šest-sedam imena, a teško da ikome od njih Tijanić ne bi bio prvi na listi… Naravno, gotovo ništa od tih i takvih tekstova – koje bi valjalo ponovo iščitati – nije objavljeno u sveže glajhšaltovanoj i debilizovanoj beogradskoj štampi, ali je za zato tjednik Danas, Slobodnu i Nedeljnu Dalmaciju, Oslobođenje, Mladinu etc. Tijanić bio prva beogradska adresa ako bilo šta treba. A trebalo je stalno… On je sam posle govorio da je u to vreme, pišući i mnogo i dobro i na pravim mestima, zaradio prve opipljivije pare u životu. Možda je tu koren njegovog potonjeg razlaza sa budućom "drugom Srbijom" (gde je ona ostala pomalo kao besana ostavljena udavača): u tome što je, nakon raspada SFRJ, toga nestalo a povišene potrebe ostadoše ("mlad organizam, a prihodi niski", što bi rekao Rambo Amadeus), pa se to moralo podmiriti na nekoj drugoj strani… A telefonski imenik krcat: ovde Mira, onde Bogi… Možda, kažem; mrzim da ulazim u tu vrstu motivacije kod ljudi.

Kako god bilo, Tijaniću se osladilo da se kurči – koristim njegov omiljeni izraz – protiv svih koji mu smetaju, a nevolja je nastala onda kada su počeli da mu smetaju i oni koji pristojnom i razumnom svetu u principu ne smetaju. Preosetljiv (!) kakav jeste, uživeo se u novu ulogu, trudeći se da doslovno odigra ama baš svaki negativni stereotip o sebi. Verujući da je ionako odavno najbolji, opsesivno se zaneo da u svemu mora da bude i najveći: RTS je poslednja žrtva te opsesije. Niko drugi se ne bi bavio tako kretenskim poslom (za javni servis) kao što je utrkivanje sa Željkom Mitrovićem (ne’š ti cilja!), ali Tijanić vala hoće.

I šta smo na kraju imali? Je l’ grešan? Ma, dobro, jeste, naravno. Treba li da ode? Tja, nije da bih pustio suzu za njim. Na RTS-u bi možda prestale beskrajne svadbe, a on bi se vratio pisanju. Samo me, eto, malo nerviraju frazetine, stereotipi i opšta mesta, ako razumete šta hoću da kažem…