Falusna simbolika: Čvrst i visok dokaz partnerima iz NATO–a

Mrzovolja i zluradost u politici su loši saveznici, posebno pred izbore. I o relativno malim stvarima rasprave su krupne, a kamoli o velikim, nacionalnim temama. Uzmimo za primer, pošavši od lakšeg ka težem, avalski toranj, a posle ćemo preći na kupovinu mobilne telefonije u Republici Srpskoj, Šešelja i još ponešto.

Otkad je pokrenuta akcija da se toranj na Avali ponovo podigne, traju polemike da li se milion i kusur evra moglo pametnije potrošiti. I oni koji se u to ne razumeju objašnjavaju mi da je to sa stanovišta naprednih tehnologija u prenosu signala, ili kako se to već opisuje jezikom tehnike, besmislen posao i dokazuju da će to biti obična kafana sa, istina, lepim pogledom. Oni koji podržavaju akciju vrednu milion i kusur evra ne upuštaju se u tehničke rasprave, ali ističu simbolički značaj

obnove i izgradnje kao čvrst i visok dokaz da nam NATO ne može ništa.

Kako to već biva, ovi što se bune protiv tornja koji će, inače, biti identičan starom, čime se simbolika još više naglašava, ističu da je to tek predizborni trik, a ključni dokaz vide u činjenici da će izgradnja početi 21. decembra, na prvi dan zime, kad ozbiljni domaćini neće ni da kreče jer toj raboti nije vreme.

Vrlo je verovatno da će organizatori popeti Vojislava Koštunicu na vrh Avale, gde će ga čekati Aleksandar Tijanić, direktor RTS-a, kako bi predsednik Vlade postavio kamen temeljac ili šta već, a onda će brže-bolje da pobegnu s vetrometine i siđu do "Kumbare" na ručak. Gledaoci će, naravno, da vide prvi deo vesti, a gradnja će početi na proleće kakav je i red.

Ovi što tvrde da je izgradnja tornja bacanje para niz vetar i izborni marifetluk voleli bi da saznaju kako je skupljeno tih milion evra, koliko je para stiglo iz džepova građana privrženih ideji i spremnih za to da plate, a koliko je razrezano onima koji plaćaju Guču i kad ne vole zvuk trube.

Meni lično, Avala bez tornja je kao supa bez rezanaca i nekako po navici, kad god se iz pravca juga vraćam u Beograd, pogledom tražim toranj koga nema. Nemam, dakle, ništa protiv obnove jednog spomenika prošlim vremenima, razumem i kritičare i branitelje falusne simbolike, uperene u nebo odakle je NATO i stigao, koja za milion i kusur evra poručuje – evo vam ga, na!

Za kraj ovog poglavlja sasvim mala, usputna zabeleška: nebeska odmazda već je stigla NATO. Zgrada sedišta Alijanse u Briselu prokišnjava. "Samo kad pada kiša", kažu mi ljubazni domaćini.

Beograd i svet: Cena rata i cena banjalučke mobilne telefonije

Ozbiljnija je druga priča o preporodu, makar zato što je 646 puta skuplja od avalskog tornja. Ovdašnji Telekom kupio je državni deo banjalučkog Telekoma. Sad i Dodik može da pokrene svoj Nacionalni investicioni plan, a ima onih koji su zbog toga vrisnuli. Ne bih da se petljam u reakcije šire bosansko-hercegovačke javnosti koja je, odnekud, ovo doživela kao novi, istina drugim sredstvima, imperijalni srpski udar na Federaciju. Bile su mi zanimljivije mrzovoljne domaće reakcije koje u ovom poslu nisu videle ništa drugo do golu politiku i u kojima se zakukavalo da su Banjalučani preplaćeni, što je možda tačno, aman nije i glupo. Recimo, makar poređenje bilo neprilično, da je srpski položaj u Trstu bio jak dok su Srbi tamo otvarali banke s parama a ne pajserima. Posle smo vikali "Trst je naš", ali to su već bila druga vremena.

Hoću reći da mi se dopada zaokret, makar bio i skup, i ne razumem zašto se i ovo dovodi u vezu s izborima, osim ako je Dodik tako nepametno planirao tender o prodaji državnog udela u telekomunikacijama da padne posle njegovih a pre Koštuničinih izbora.

Snaga i autoritet jedne države, kao i dostojantsvo njenih građana, sviđalo se to nekom ili ne, danas se u svetu meri sposobnošću da se promiču ideje, ljudi i, posebno, novac i na tom počiva pametna nacionalna politika, a Srbija je u tome toliko deficitarna da mislim da nijedna cena nije visoka.

Činjenica da makar u regionalnim granicama izlazimo iz autsajderskog položaja trebalo bi kod ljudi da budi pozitivna osećanja i da stimuliše nacionalni ponos, a kako volimo da umišljamo nešto o sopstvenoj veličini – čini mi se da je ovo, kao i, nadajmo se, slični poduhvati u budućnosti, jači dokaz o toj veličini od onih famoznih zlatnih kašika, koje, možda, jesu bile deo našeg nasledstva; posle smo ga rasprodali ili pretopili u municiju.

Uostalom, niko nikad nije izračunao koliko nas je koštao rat tamo gde će sada beogradski Telekom da naplaćuje usluge, pa da onda vidimo da li je i šta u tom poslu preplaćeno.

Šešeljev kod: Šta uraditi s čovekom koji je došao sam i sam hteo da ode

Kao što je pažljiviji čitalac ovog teksta mogao da zaključi, prošle nedelje bio sam u Briselu gde je barem u krugovima političkih delatnika s manje mrzovolje i zluradosti pokazivano interesovanje za sudbinu Vojislava Šešelja nego što su to ovde činili oni koji ga politički osporavaju, komentarišu i karikaturišu.

Ne bih da budem ciničan, ali činjenica je da je mrtav Šešelj opasniji od živog Šešelja i da ta briga koju sam primetio kod sagovornika nije većinom poticala iz nekih apstraktnih humantiranih motiva već iz jedne vrste pragmatične političke pameti, pa čak i iz banalnog kulturnog obrasca koji se stiče gledanjem kaubojskih filmova koji podstiču publiku da bude na strani slabijeg.

Mislim da su pametno procenjivali da Haški tribunal gotovo ne bi preživeo još jednu smrt, posebno u ovakvim okolnostima, da bi rezultat izbora koji oni očekuju u Srbiji mogao biti ugrožen i nikako nisu pristajali na ideju da je sve to sa štrajkom glađu radikalski marketing, Vučićeva izborna dosetka, a da Šešelj u fioci ormana pritvorske bolnice drži praseći but i krempite.

Pristojan svet i tamo se zgraža nad činjenicom da je Šešelj četiri godine čekao na početak suđenja, mada se sam pojavio na vratima Tribunala, i smatraju da su nam taj nezgodni radikalni tovar morali vratiti prvim avionom dok ne budu sposobni da mu sude, tim pre što se nije skrivao, što ga nisu lovili po nekim šumama i pećinama, već je, naprotiv, čovek sam o svom trošku došao do suda.

Ko pravično ne sudi o svojim političkim i drugim neprijateljima, neće pravično suditi ni o prijateljima, ali u toj disciplini srpska politička i društvena elita tek se uvežbava ne videći uvek najbolje da odapete strele mrzovolje i zlonamernosti pogađaju i ciljeve u koje se strelci zaklinju.

Nauk da sve stvari, po pravilu, imaju dva lica i da je nekom skupo ono što je drugom jeftino, nije mnogo težak. Dovoljno je da čovek stane pred ogledalo.