Kraj godine predstavlja priliku da se podvuče crta i da se razmisli o tome šta nas čeka u 2022. Pred kraj prošle, prve pandemijske godine, situacija je delovala srazmerno jednostavno: suštinski, svodilo se na to da, ukoliko bude dovoljno vakcina, život će moći relativno brzo da se vratiti u normalu.

Godinu dana kasnije, uprkos više dostupnih vakcina u zapadnom svetu, situacija je izuzetno komplikovana – pokidani su lanci snabdevanja, vladaju nestašica energenata i visoka inflacija, širi se mnogostruko zarazniji soj novog koronavirusa od svih prethodnih, ponovno se pooštravaju protivepidemijske mere. To su samo neki globalni problemi koji muče privrede zbog koji je teško davati ekonomske prognoze.

Međutim, rizici i problemi Srbije se ne iscrpljuju gornjom, kratkom listom. Srbija ima svoje, posebne probleme – njoj na naplatu stiže gotovo decenijska intenzivna, negativna selekcija u najvažnijem i najvećem preduzeću – Elektroprivredi Srbije.

Jer, naprednjaci su nizom strateški pogrešnih poteza uspeli da Srbiju dovedu do toga da je nužno da (u ogromnim količinama) uvozi struju u trenucima kada je njena cena nezapamćeno visoka, uz potpunu nepoznanicu da li je serija havarija u EPS-u napokon okončana. Umesto stabilnosti, EPS je postao veliki izvor rizika, a svaki rizik mora da se plati, pa tako i Srbija to čini skupim uvozom.

“Ne znam šta bih ti rekao, Mićo”, rekao je Vučić 14. decembra višegodišnjem vršiocu dužnosti direktora EPS-a Miloradu Grčiću, rekavši mu da očekuje od njega odgovornost i reakciju – “kad god hoćeš, danas, sutra” – zbog ispadanja šest blokova iz sistema Termoelektrane “Nikola Tesla” i prepolovljavanjem (preko noći) proizvodnje struje iz termoelektrana.

Mića je rekao da potpuno razume predsednika, ali nije podneo ostavku. Bio je tu i kada je dva dana kasnije u “Kolubari” eksplodirao tek remontovani sistem za sušenje uglja, i kada je 26. decembra izbio požar u TENT-u B1, i kada je 27. decembra ispao blok B2 zbog havarije sa mlinskim kolom.

Ko zna koliko još havarija, eksplozija i požara čeka EPS u narednom periodu, bio tu Mića i dalje, ili ne. Jer, Mića je ogledalo sistema kakav forsira SNS: nezamislivo je da na čelo EPS-a dođe profesionalac, iskusan stručnjak, koji bi doveo efikasan tim ljudi i dobio odrešene ruke da radi posao onako kako treba.

Pošto takav neće doći, to bi značilo da će, čak i ako Mića zbilja ode, umesto njega doći neki novi Mića, koji za sve treba prvo da pita politiku, tj. stranku, tj. vođu, pa, ako direktiva nije u skladu sa ekonomskim interesom preduzeća, tim gore po preduzeće.

Time i rizici od aktivnosti novog Miće neće nestati. Tako je, uostalom, svuda, samo je u EPS-u, kao za državu životno važnom preduzeću, to najvidljivije – sve te male “miće” po drugim javnim preduzećima i službama umnožavaju rizike, koje na kraju plaćaju građani, lošijim kvalitetom života, dobara i usluga.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com