Uzajamno ogovaranje: O kompetenciji i "prvom milionu"

U učestalim propitivanjima o tome da li su u Srbiji mogući socijalni nemiri s političkim posledicama pojavila se i teza da to nije nemoguće i zbog okolnosti da je sve dublja podvojenost, iliti jaz između političke i poslovne elite s jedne, i građanstva s druge strane.

Dobro, ovo je opšte mesto još predveberovskog sociologiziranja. Jasno je da su na jednoj strani društvene pozornice oni koji imaju moć i pare, ili i moć i pare, a da su na drugoj oni i bez para i bez moći. Samo što srpski slučaj, kao po običaju, nije tako jednostavan. Ovde nije reč o dvopolnoj, standardnoj podeljenosti. Srbija se pre može opisati kao trougao, samo što te tačke trougla ništa ne povezuje.

Ovde jaz postoji i između političke i poslovne elite. Recimo da je tačka A politička klasa, tačka B privredna elita, a tačka C, prosto rečeno, narod. I niko nikom ne veruje. Svako gleda svoja posla. Rekao bih da su pokidane linije, niti koje su povezivale tačku A i B u trenutku formiranja vlade i da se to dogodilo uporedo s jačanjem ekonomske krize, što je proces koji gotovo nigde u svetu nije zabeležen.

Svet oko nas ponašao se racionalnije, a zemlje koje su najbrže izašle iz zone pada ekonomskih parametara i recesije pokazale su najviše sluha za interese privrednih mogula. Bilo da se radilo o direktnim državnim, mahom finansijskim injekcijama, raznim oblicima protekcionizma sopstvene ekonomije (od Amerike do Rusije) ili snažnom spoljnopolitičkom podrškom ekspanziji domicilnog kapitala na nova i atraktivna tržišta (od Francuske do Nemačke).

U nas su se, u isto vreme, raspadali i krhki pokušaji pravljenja mostova između izvršne i svake druge vlasti i onih koji je trebalo svojim radom, proizvodnjom i prodajom da pune državni budžet. Neki sastanci su održani, u nimalo tolerantnoj atmosferi podozrenja i sumnjičenja, posle su se i po privrednim i političkim salonima i klubovima učesnici uzajamno ogovarali, optuživali ili za nekompetenciju ili sumnjive prve milione. I za alavost, na obe strane, i monopole, takođe na obe strane, jer i vlast je alava na moć i voli da monopoliše odlučivanje, kao što je ovima drugima mio novac i teže maksimalnoj tržišnoj penetraciji.

Različite računice: Bacanje lavovima i druge igre

Činili su da su u toj partiji ajnca oba partnera ispali tropa. Sad jedni drugima ništa ne veruju i imaju različite računice. Recimo čak da je, sa stanovišta ishoda nevažno kada je to počelo – ali nije nevažno da se proces ubrzao kada su političari pokušali da preko populističkih parola teret krize i troškove krize prebace na one koji imaju, a da su oni u tom trenutku bili opterećeni kreditima, padom ukupne kupovne moći, slabim investicionim interesovanjem, rečju, poslovali su na tržištu koje je pokazivalo znake kliničke smrti i kada je i onaj novčić kojim se Haronu plaćao prevoz preko Stiksa izgledao veliki kao kuća.

Te različite računice, šematski, krajnje pojednostavljeno, mogu se sada i ovako predstaviti: političare je strah da "obnove mostove" s privrednicima jer su ih stigmatizovali kao nepatriote, uzročnike korupcije, monopoliste, sebičnjake i ljubitelje računa koji su daleko od beogradske poreske ruke, a ovi nemaju poverenja u političare koji su ih već jednom bacali lavovima, nisu im pomogli kad im je bilo najteže a, pride, nisu sigurni da su im šanse da ostanu na vlasti baš mnogo velike kad se okončaju predstojeći izbori.

Nije da nema kontakta – na kraju krajeva, izbori su skupa stvar – ali to je više stvar formalnih susreta, kad se ne daju izbeći, ponekad personalnih afiniteta pa, bogami, i gledanja stranačkih interesa, ali daleko od očiju javnosti, nego što je sve to neka smišljena razrada strategije privrednog i političkog oporavka.

Mnogi od njih već s poslovima napuštaju ovu zemlju (pomenimo samo Zorana Drakulića ili Filipa Ceptera, dok su oni oprezniji koji su se na više vatri pekli to počeli da čine i pre nego što su postali tema nedoučenih komentara novinarskih pripravnika, pogrešnih analiza samoproglašenih investicionih konsultanata i pisama Verice Barać).

Pitanje poverenja: Svi odoše tetki po lek

Sve to čini ulaganje u Srbiju ne toliko neisplativim koliko – nesigurnim. Jednoj firmi koja je bila pred zaključenjem ugovora sa stranim partnerom stigao je amandman na već napisani predugovor. Domaća firma bi se tom dopunom utanačenog posla obavezala da plati buduće troškove restitucije. Niko ne zna koliki su oni jer zakon još nije donet. I tako ukrug, od sitnog, kao što je oporezivanje kombi vozila kao luksuznih džipova do Dulićevog uplitanja u kučine s propisima o zemljištu i gradnji koji su gotovo ubili srpsko građevinarstvo pa se država dohvatila mistrije praveći kibuc na Voždovcu gde stanovi neće biti jeftiniji nego da ih je gradio neko ko u tome vidi interes i profit.

Kad ovaj broj "Vremena" bude u čitaočevim rukama, Miroslav Mišković, nesporno najbogatiji srpski privrednik, priređivaće gala ručak u beogradskom Interkontinentalu, a povodom jubileja, dvadeset godina Delte. Biće zanimljivo ko će doći na proslavu, a možda još zanimljivije saznati koga domaćin nije zvao na slavlje.

Ovih dana je, ponovo, Miodrag Kostić, jedan od onih koji je otkrio čari ukrajinske ravnice u odnosu na rodnu, vojvođansku, rekao: "Nemam ništa protiv profesora i akademika, ali današnje vreme traži da u Vladi budu savetnici iz privrede koji nemaju konflikt interesa. Daj bože da Vlada u svoj tim hoće da pozove Miodraga Babića i Nikolu Pavičića da od Srbije naprave ono što su napravili od Hemofarma i Sintelona."

"Ja za tako nešto nemam vremena", izjavio je Miodrag Kostić, a čini mi se da nije ni hteo da prikrije cinizam. Kao što sam već napisao: Izgleda da niko više nema vremena. Svi odoše tetki po lek!

Jedino izvesnost skorih izbora deluje kao faktor kohezije. Ne verujem da mitinzi Srpske napredne stranke mogu da poremete izborni kalendar. Srbija je u iščekivanju i pred njom je ozbiljna politička restitucija. Cenu te vrste restitucije ne može ni Milan Beko da izračuna.