Šta bi sa nama bilo, ili kako je drugim narodima koji nisu nikad ni imali Kosovo? Da ne beše bitke za krst časni i slobodu zlatnu, da nismo imali Kneževu večeru, da sultan nije bio onoliko rasporen (tako sam se rano latio te lektire da sam učkur smatrao delom tela, kao i bijelo grlo), da nismo svi izginuli u najboljim godinama – od čega bi se srpstvo sastojalo? Šta bismo bez Vuka Brankovića, kako bismo opstali bez deseterca, šta bi bila naša najskuplja reč, gde bi boravila i odakle bi poticala duša naša, bismo li imali neku drugu kolevku – pomagalo od kojeg nam naviru suze, a koje je odstranjeno iz savremenog odgoja dece, samim tim i naroda?

Bi li naše školovanje imalo ikakvog smisla da nisu poletela dva vrana gavrana (paronomazija? sličnost je i zvučna i semantička!), bismo li sebe cenili da Gete nije bio zadivljen baš našom narodnom poezijom? Pokolenja i pokolenja učitelja neumorno ponavljaju svi junaci nikom ponikoše, deseterac, samo što više ne znam iz koje je i to narodne pesme.

U gimnaziji nam je razredni (Dobrivoje Žarkov zvani neznano zašto Komarac) predavao matematiku. Kad bismo doživeli kolektivni krah na pismenoj vežbi stavio bi pregledane zadatke na svoj sto, nasmešio se i rekao: "Braćo moja, trideset Turaka…" Ali se on šalio, i sa nama, i sa dahijama, i sa narodnom umetnošću, i sa matematikom koju voleo, ovi sada zatočenici kosovskog kulta mrtvački su ozbiljni: hoteći valjda da zadivi Matiju i Koštunica se oprobao kao pesnik: oni čupaju/kidaju naše tkivo (kao svojevremeno zulumćari naše nokte)…

&

Tek odnedavno se o Kosovu govori i kao o materijalnom gubitku, uzima se u obzir teritorija, katastar, obradiva zemlja, rudno bogatstvo, žali se za novcem odvajanim za manje naprednu od dveju naših pokrajina, ali ako je tako, ako smo izgubili više od kolevke, onda su na gubitku svi građani Srbije, dakle i pripadnici manjina, na gubitku su i građani bivših jugoslovenskih republika koji navrat-nanos odoše neobeštećeni.

Za dramatičan nastup u nedeljno poslepodne predsednik je odabrao vladara Republike Srpske, da u duetu pevaju o srpstvu, a zar ne bi bilo prikladnije da je pozvao Mađara iz Subotice, jednog Rusina, dva Goranca?… Zar Kosovo gube samo Srbi? Zašto uz predsednika Nikolića nije stajao Rom, biser rasut po celoj Srbiji, a koji je sa Kosova pobegao izgubivši možda i više nego mi uplakani pravoslavci: jao nama, ode naša duhovnost! Kao da je duhovnost vezana samo za Svetu zemlju i crkvu, samo za umetnost ikonopisanja i zidanja bogomolja.

&

Mi od Kosova (možda i od Evrope) ne vidimo ljude.

Koji su možda baš sa Kosova došli u Beograd, nisu ni Srbi ni Albanci, muzikalni, talentovani za trgovinu i mehaniku, neki su se vinuli i do kakvog ureditog evropskog grada odakle su preljubazno vraćeni natrag kao lažni azilanti, viđamo ih svaki dan dok žurimo kući da gledamo šta će biti sa našim premilim Kosovom na kojem većina nije nikad ni bila i za koje bi malo ko dao i dvadeset evra: za hiljadu dinara kafanska kapela ti dvared odsvira "Vidovdan" i ti si svoju rodoljubačku kvotu ispunio.

Kad se umorimo od Kosova, onda na našim ravnim ekranima, u bojama natprirodno živim, gledamo preživljavanja koja su nam poturena kao egzotična istina, a radi se čistoj obesti, zaradi i dokolici: pratimo pomno šta će biti sa dovitljivcem koji je sam zaradio promrzline, grčeve od gladi ili ugriz škorpiona, a ravnodušni smo prema preživljavanju bližnjih sa kojima smo se mimoišli pre pet minuta.

Govorim o sakupljačima sekundarnih sirovina koji imaju vlastita sredstva za rad i transport. Evo nacrta za dokumentarac:

I Katalog motornih vozila za sakupljanje i prevoz hartije i starog gvožđa

II Nastanak vozila: nabavka motokultivatora, dogradnja sedišta, prikolice

III Autorska prava: konstruktori, inovatori, sledbenici i primenjeni umetnici

IV Opravke i rezervni delovi, najčešći kvarovi

V Limarija i farbanje (optional)

VI Odnosi sa policijom te sa drugim, legalnim učesnicima u saobraćaju

VII Tržište, berza, oglasi: kupoprodaja i reciklaža dotrajalih, nepopravljivih primeraka

Zar nisu zadivljujuća vozila stvorena u domaćoj radinosti, u radionicama koje nikad ne vidimo? Kako nastaje prosečno neregistrovano vozilo bez svetala i migavaca, a koje pomaže da preživi čitava porodica? Gde se nabavljaju delovi, gde se sklapaju i švajsuju, prethodi li švajsovanju neki nacrt ili je umetnost pravljenja uličnih kentaura mahom usmena, kao i romska poezija i muzika? Ako ima crteža po kojima su delovi sklapani i švajsovani trebalo bi ih prikazati na posebnoj izložbi; vozilo je i putničko i teretno, i porodični je automobil kojim se može dete odvesti u školu, ukoliko nije već ispisano i uključeno u biznis, ali ko je vozilo sastavio: pojedinac ili kreativni tim? Koliko vremena protekne od nabavke motokultivatora (koji po pravili nije nov) do pripajanja ostalih delova i do puštanja vozila u pogon? Voleo bih da vidim prvo paljenje motora i probnu vožnju! Barem jedno od stotinak tih vozila, zovimo ih parakomunalnim, mora da je garažirano, gde noćivaju ostala? Za njih nema lavljih kandži, ali nema svrhe ni krasti ih: unikati bi bili prepoznati za dve sekunde.

Nastaviće se (nadam se).