Živeo sam u socijalizmu, pa znam: to ništa nije valjalo. Previše, bre, ideologije po glavi stanovnika, ko to da izdrži?! A još je moja generacija bila srećna, zahvatila je onaj omlohaveli i sklerotični socijalizam, kojem se zalazak već počeo nazirati i koji više valjda ni samom sebi nije verovao dok je po navici brbotao besmislice u onom neprobavljivom socijalističkom žargonu. Oni ranije rođeni prošli su mnogo gore. Kako god, život u socijalizmu ipak je imao jednu veliku prednost: davao ti je čistu, nepatvorenu veru u kapitalizam. Paradoks? Ni najmanje. Naime, dok je socijalizam bio živ i naizgled zdrav, i kapitalizmu je išlo bolje, prosto je nekako blistao u društvu svog siromašnijeg i zaostalijeg rođaka. Svako poređenje išlo mu je u korist, i to sasvim spontano. Avaj, otkad je ostao sam, i on se nešto ofucao, ne možeš ga prepoznati.

Ili je možda sa kapitalizmom – ako uzmemo zdravo za gotovo da je ovo u čemu mi živimo neka, ma koliko primitivna, sorta kapitalizma – sve u najboljem redu, no sam ja to neki čovek nahvao, pa mi ništa nije po volji, i svemu tražim mahanu, a u svakoj dlaci nađem jaje, ili obrnuto, svejedno? I to je moguće, ali šta da radim – čovek će lakše i protiv sila nemerljivih no protiv sopstvene prirode. Dakle, kapitalizam: previše reklama po glavi stanovnika, ljudi! Ko to da izdrži?! Ja sam odavno poklekao s živci, ko god mi se pohvali da radi "u advertajzingu" lični mi je i klasni neprijatelj, i otuda ozbiljno rizikuje da ga podvrgnem dužoj egzorcističkoj seansi koja podrazumeva mentalno i fizičko nasilje teško kontrolabilnih limita. Znam da to nije lepo, ali je korisno, što bi rekao Samardžić Slobodan.

Možda je, velim, falinka moja, a ne sistemska, ali teši me makar to da nisam usamljen u svom (uzaludnom) otporu. Štaviše, upravo sam dobio svog idola; nažalost, ime mu ne znam jer ga ovaj skromni čovek taji, ali je poznato barem to da se radi o Novosađaninu. Nepoznati mi je zemljak učinio herojski podvig: insistirao je kod "Informatike" ("Infostan", jelte, u prevodu na beogradski) da mu ubuduće šalje račune za koje neće biti priheftana nekakva drečava reklama, kao što je u poslednje vreme običaj. Pisao je "Informatici" jednom, pa drugi put, ovi su ga hladno izignorisali, ali se ovaj nije dao smesti i kontaktirao je u gradu vrlo uticajni Radio 021 (vidi www.radio021.info); ljudi iz svirajuće kutijice su se malko poangažovali oko cele stvari, i Golijat je morao da prizna poraz pred Davidom: N.N. građanin prometejske upornosti dobijaće ubuduće ono što i treba da dobija, dakle "klot" račune, a ko voli reklame, taj neka ih slobodno sebi zatakne… za šešir. Lovački, sa kićankom. Može i drugde, ukusi su različiti. Elem, štos je u tome da Zakon o oglašavanju (ili kako se već zove) zabranjuje slanje reklama onome ko ne želi da ih prima. Jer, i to je neka – ne tako bezopasna – vrsta, što bi se lepo srpski reklo, harasmenta.

Recite vi šta hoćete, ali za mene je N.N. iz NS nepatvoreni heroj borbe za ljudska prava i slobode, čovek koji je hrabro odbio da poraženo slegne ramenima pred Datim Stanjem Stvari, čovek koji je rešio da se pobuni – Alber Kami bi se ponosio njime… – smatrajući da on u svom životu ne duguje ama baš ništa ni ovom "izmu": pošteni je građanin, uredno plaća svoje prinadležnosti, i to mora biti dovoljno od njega za miran i spokojan život. Nije, dakle, dužan da se mimo i protiv svoje volje izlaže psihološkom cimanju za rukav od onih koji su navalili da mu na silu boga prodaju nešto, iako on prethodno nije izrazio želju niti pokazao nameru da bilo šta kupi. Osim, dakako, komunalnih usluga zvanih topla voda i daljinsko grejanje.

Nekada davno, Frederik Pol i Sesil M. Kornblut napisali su roman Reklamokratija; objavljen i na srpskom, još 1967. Čitao sam tu knjigu kao klinac, sećam se da je bila dobra, ali nije da me je baš nešto potresla: jednog SFRJ tinejdžera tog doba morili su drugačiji problemi. Trebalo bi, bogme, Reklamokratiju iščitati ponovo, sa ovom pameću. Mada, i kad je ne čitaš, živiš je. Kako to, recimo, izgleda u mom slučaju? Prvo otvorim elektronsku poštu, pa iz nje poizbacujem svakojaki (para)reklamni spam, što ume da potraje i da istanji živce. Posle siđem da kupim novine, usput ispraznivši poštansko sanduče od tradicionalnije forme onog istog đubreta koje me zasipalo i sajber-putevima. U povratku od kioska zastanem kraj kante za đubre: kupujem mnogo novina, tako da njihovo preventivno trebljenje od reklamnih vaši – šljaštavo šarenih priloga koji mi extremno povoljno nude blanjalice i cvikcangle, paštetu od brabonjaka i kobasice od kopita, letovanje u Ovčar Banji i zimovanje u Jakobsfeldu – ume da potraje. Vratim se kući, uključim radio, pa ga isključim, jer moju nekada omiljenu radio-stanicu danju više uopšte ne mogu da slušam, pošto joj se program pretvorio u sve ređe pauze između reklama (a i one, pauze, mahom su ispunjene kreveljenjem i pubertetskim šalikanjem). Ako uključim televizor, tek to je belaj: ima stanica koje 90-minutni film prikazuju po četiri-pet sati, pošto reklame višestruko nadmašuju trajanje "filmske radnje". Tek sad razumem onu frazu "celovečernji film"…

Sve u svemu, biće da je naš Novosađanin časna i zaslužna avangarda i Neznani Junak jednog pokreta otpora koji ima tek nastati, Tihi ili Prle u borbi protiv advertajzing-terora, protiv surove, tiranske, sveprožimajuće opresije Svetog Marketinga. I tako, dok trebim novine ili kompjuter od smeća, ponekad uhvatim sebe kako patetično nostalgišem za socijalizmom, ali ne zbog njega, nego zbog kapitalizma: kako je bio lep, kako je bio dobar, kako je bio kul! Samouništivši sebe i svoj nemogući sistem, komunisti su mu učinili poslednju pakost: sada je pred nama u svom najmoronskijem izdanju, isprazan i glup a agresivan i brbljiv. A u službu je primio mahom one iste koji su radili i za prethodnog poslodavca: nema boljih japija od bivših komesara.