Ne znam kako je s vama, ali ja već ozbiljno razmišljam da podnesem privatnu tužbu protiv predsednika (Čega? To je metafizičko pitanje) Vojislava Koštunice zbog širenja lažnih vesti, tj. nepotrebnog uznemiravanja vaskolike srpske javnosti. Naime, kada se Predsednik-već-nečega obratio naciji prošlog četvrtka u sitne sate, započinjući svoju besedu tvrdnjom kako to čini u "teškom, gotovo sudbinskom trenutku", načisto se presekoh – sto mu gromova, šta sam propustio?! Zar su tenkovi na ulicama? Zar je otkazana Donatorska konferencija? Da nije Predsednik-znaju-on-i-SNP-čega sa zakašnjenjem saznao da su se raspali Kanda, Kodža i Nebojša? Da nije Vuk Drašković iznenada i mučki objavio novi roman? Ili je možda naknadnom arbitražom poništena naša finalna vaterpolo-pobeda protiv Italijana, pa Koštunica mora da vrati medalju koju je dobio na poklon? Da mu nije upravo dojavljeno iz NASA-e da se gigantski meteor približava Zemlji velikom brzinom i da će naš svet nestati za 17 minuta? Međutim, ništa od svega toga. Dobro, tog dana je jedan optuženi ratni zločinac stražarno sproveden u pritvor pri međunarodnom sudu nadležnom za njegov i slične slučajeve, ali je sve inače izgledalo sasvim regularno, bussiness as usual; pogledah kroz prozor – ništa sumnjivo, svakonoćna Srbija: u daljini svetluca Galenika, purnja se TE Obrenovac, žmirkaju raskošna svetla Dobanovaca i Surčina, loptaju se "partizanovci" pod reflektorima na travi Teleoptika, mreška se Dunav, belasaju se sveže iskopane ljudske lobanje oko "13. maja"… Ispostavilo se, avaj, da je baš taj čin – izručenje, ne belasanje – toliko duboko potresao aktuelnog predsednika (etc.) da mu je čak i reč "sudbinsko" lako sletela sa usana. Ne sećam se da je narečeni gospodin ovako visokoparnu retoriku koristio recimo 6. aprila 1992, ili u nekoj sličnoj prigodi, ali, bože moj, čovek se razvija i uči dok je živ. No, meni nešto svejednako ne da mira da ne podelim s Vama parafraziranu izreku koje sam se setio gledajući načisto konsterniranog Koštunicu: reci mi šta te potresa, i reći ću ti ko si. S tim što vam nalaze svog istraživanja, a po metodologiji ove izreke, neću saopštiti jerbo ne psujem.

Milošević je, dakle, otišao u Hag – i prvom prilikom, onako poslovično Naduven Na Prazno, izvoleo obznaniti da on ne priznaje ovaj sud, nego samo sud svoje Partije/Patrije – a kod kuće je, osim neutešnog naslednika na predsedničkom tronu, i osim pokisle nakupine zarozanih čilagera i obeućenih nadžak-baba na Trgu Republike, ostavio šaroliko društvo svojih političkih siročića koji će učiniti sve što bude do njih da Srbija i posle "Slobe" bude što sličnija onoj kakva je bila za njegovog vladarskog vakta. To su, jakako, pre svega njegovi (i Njeni) partijski drugarice & drugovi, koji sada imaju ogromnih orijentacijskih problema, jer nešto nisu baš svikli da se sami snalaze, ali tu su i Braća Srpski Radikali, koji su već pokazali kako su voljni i spremni da povedu izgubljene socijaliste za ruku, ne bi li zajedno bili nekako manje usamljeni u svojoj donkihotovski smislenoj, a sančopansovski inteligentnoj borbi protiv zlog Novog svetskog poretka. Ali, lako za njih – ta količina beslovesnosti, zbijene na jednom mestu kao mali beli zecovi u kartonskoj kutiji, implodiraće tj. rastočiće se u vlastitom "unutrašnjem sadržaju" (što će, doduše, dosta neprijatno da zamiriše); uostalom, ako ne bi bilo tako, i ako bi Srbija ponovo dozvolila da joj udruženi polusvet kroji kapu, to bi značilo da bolje nije ni zaslužila; no, toj vrsti fatalizma jesenas je valjda ipak došao kraj. Mnogo je strašnije to što je Pritvorenik br. 39 – čujem da mu na radio-stanicama po Srbiji neki pakosnici već naručuju pesmu "Domaćine, srećno useljenje", sram ih bilo! – za sobom, u zemlji koju je 13 godina upropaštavao svakodnevno i sistematski, u punom radnom vremenu i prekovremeno, ostavio čitave naraštaje na svaki mogući način hendikepirane životarenjem u Apsurdistanu u koji je premetnuo jednu nekada sasvim podnošljivu zemlju. Otuda je logično da nema te fašističke ideje (a tek akcije!) koja neće naići na oduševljenu podršku "entuzijasta", otuda je prirodno da Beogradom divljaju neonacistički bilmezi – jedan dan "braneći Slobu" i "ubijajući Đinđića", drugi dan bijući "pedere", a treći dan valjda one poslovične bicikliste, ko mari? – i bujaju bizarne fašističke organizacije koje od svojih "aktivista" ne traže ama baš ništa osim da brižno paze na svoj jednocifreni IQ, da slučajno ne poraste. I nije osobito čudno da i deo crkvene hijerarhije ne krije znakovitu bliskost s tim bašibozukom, i nije iznenađujuće da se sav "levi" i "desni" idejno-mentalni otpad i talog navrzao da dokaže kako je Bolest Na Smrt iz Miloševićeve epohe i dalje u punom zamahu, i kako se era kulture nasilja i pljačke veselo nastavlja. Ovo je pravi "legalistički" izazov za novu vlast, a ne odvratno prenemaganje oko Haga: ili će "nova" Srbija konačno saterati Marginalce na marginu, ili će je ovi načisto preplaviti i iznova, još jače opoganiti, i pravo joj onda budi. Ali, ko će i kako pripremiti za iole normalan život sve namnožene mutante jednog vremena, sve žrtve haškog pitomca koje nisu u životu videle, čule i saznale ništa osim bede, nasilja i gluposti? Ako su mnogi "odrasli" već zauvek izgubljeni za svet Normalnih, hoće li se naći neka "donatorska konferencija" da priskoči u pomoć toj u-startu-ubogaljenoj deci koja su od rođenja gledala na život i svet iz žablje perspektive Miloševićeve Srbije, da je malo provede po ovoj planeti, da joj pokaže na delu kako na celom svetu nema ama baš ničega devijantnijeg od njihovog malog, šćućurenog, incestuoznog mikrosveta po kojem bauljaju otkad znaju za sebe? Bila bi to najspektakularnija humanitarna pomoć, čiji se efekti ne bi mogli preceniti.

A što se nabusitog Ševeninžanina tiče, on će imati na pretek vremena da razmišlja kako mu se omaklo da dozvoli da Srbijom zavladaju "Jevreji, Cincari, Cigani i Turci", kako reče njegova produhovljena kći. "Pedere", doduše, nije pominjala, ali "Obraz" i onaj sumanuti pop ipak ne bi smeli da prenebregnu ovaj kadrovski potencijal. Moja učiteljica je takvima govorila "je l’ su te to kod kuće naučili"?!