Koliko vidim, trenutno niko u Srbiji ne zna kada će biti održani ti famozni izbori, mada je sada već jasno da ih u ovoj godini neće biti – zapravo, jasno je to još otkad se ono Nikolić Tomislav onako spektakularno slupao s onim bizarnim i skarednim štrajkom-svim-i-svačim-poradi-hitnog-dolaska-na-vlast – te da će samim tim u pitanju biti "redovni" izbori, tj. da je ovo prva postmiloševićevska vlada koja će izgurati ceo mandat. Što je, doduše, ujedno i manje-više jedino pohvalno što se o toj vladi bez predsednika (i bez mnogih ministara) može reći… Nego, nije to tema ovog teksta. Radi se o nečemu sasvim drugom: pre neki dan smo mogli saznati kako se, doduše, ne zna kada će biti sledeći izbori, ali se već sada pouzdano zna ko će na njima pobediti. Tadić? Ma, ne. Nikolić? Taman posla. Dačić? Idi, begaj. Čeda? Šta vam pada na pamet! Naime, "pobediće nevažeći listići". Oh, je ‘l to znači i da će "nevažeći listići" osvojiti parlamentarnu većinu te formirati sledeću vladu? I ko li će uopšte biti premijer Vlade Nevažećih Listića? Žika Obretković? Čini se da bi neko tog profila bio najadekvatniji izbor.

Šalu na stranu, gornju je tvrdnju o "pobedi nevažećih listića" izrekla prof. Srbijanka Turajlić, nesumnjivo ozbiljna osoba. Časna i dobronamerna takođe, a bogme i inteligentna i obrazovana. Sve u svemu, reklo bi se da je u pitanju izjava koju se mora ozbiljno tretirati, tim pre što je ozbiljno i izrečena. Samo što je to ipak jako, jako teško. Mada, ni to po sebi ne bi bilo ni važno ni problematično da ovakva Reč i Misao nije deo jednog šireg trenda. Hajde da ga prigodno okrstimo rezignacijom nad parlamentarnom demokratijom, uz prateće iliti nuspojavne izlive "pretpolitičkog" narcisizma i infantilizma. Ovo potonje ne bilo rečeno profesorki Turajlić; to je ceo jedan modni talas, bre, a hoću da verujem da se profesorki samo omaklo da na njemu zapliva. Ili nije?

O čemu se ovde radi? Najpre, nikakvi "nevažeći listići" nikada nisu i nikada neće "pobediti" (čak ni "simbolično"!) u bilo čemu, a najmanje je to moguće u višestranačkoj parlamentarnoj demokratiji, u kojoj se održavaju pluralistički izbori. Oni su, naprotiv, po definiciji gubitnička opcija, i to, da se razumemo, ne od neke sorte "plemenitog gubitništva", nego od onog nad kojim se možeš samo stužiti, kao kad gledaš muvu koja uporno udara o prozorsko staklo. Na izborima pobeđuju (i vlast formiraju) isključivo oni za koje glasa većina građana koji: a/ izađu na izbore; b/ na tim izborima zaokruže ime neke od ponuđenih lista. Ostanak kod kuće tu ne predstavlja ništa – samo manifestaciju svojevrsne građanske neodgovornosti, na koju građani doduše imaju pravo (glasanje nije, niti treba da bude zakonska obaveza), ali koju ne treba romantizovati, nego je nazvati pravim imenom. Profesorki T, a i mnogima drugima, svesnim da pasivna apstinencija ne znači ništa, čini se da ipak postoji, pa još i da ima nekog misterioznog smisla, neko protestno-demonstrativno međurešenje: izaći na izbore, ali popuniti glasački listić tako da on postane "nevažeći". Zašto, pobogu?! "Mislim da bi to bilo dobro za Srbiju, da bi to uozbiljilo političku scenu". Stvarno? A kako će je baš to "uozbiljiti"? Pojaviće se signifikantan broj "nevažećih", pa će se političke elite duboko postideti? Možeš misliti. Parlament ove zemlje ima 250 poslanika. Većinu čine njih 126. Zakon ne predviđa da popunjavači "nevažećih listića", koliko god da ih bude, dobiju svoje poslanike i poslaničku grupu, pa da budu deo vlasti ili pak skupštinska opozicija. Misliti da je baš dan opštih izbora mesto i prilika za ovu vrstu "simpatičnog" demonstriranja sistem(at)skog – a opet "vansistemskog" – nezadovoljstva političkom klasom naprosto znači tvrdoglavo ne želeti da imaš pojma šta znači život u parlamentarnoj demokratiji, sa svim njenim pravilima igre. Kako, uostalom, jedan potez koji je sam po sebi vrišteće neozbiljan, detinjast i antipatično razmažen (koji, naime, populistički ugađa jednoj posebnoj vrsti malograđanskog narcisizma, nastupajućeg pod devizom "niko u postojećoj ponudi nije dovoljno dobar za moje, oh, otmeno visoke kriterijume"), može bilo koga da "uozbilji"? Pripadnici političke klase, ovakvi kakvi su (pretežno nikakvi, to je banalna istina) s punim će pravom na to pekmeženje prezirno odmahnuti rukom. I onda napraviti onakvu vladinu većinu kakvu će diktirati rezultati glasanja onih koji stvarno budu glasali, a ne prenemagali se. Je ‘l tako? Tako je. Ima li tu nečega protiv zakona, Ustava i načela višestranačke demokratije? Jok, naprotiv.

Postoje, da se razumemo, principijelni, ideološki protivnici parlamentarne demokratije, poput raznih ekstremno desničarskih zagovornika "staleške" ili kakve slične fašistoidne države, te ultralevičarskih propovednika doktrine o zastupničkoj demokratiji kao truloj "buržoaskoj izmišljotini"; uzgred, kad sam ja bio mali, ovakve je burgije javno valjao još samo nezaboravni tovariš Stane Dolanc, polupismeni podalpski lugar, dok ih danas (kao da je čovekovo pamćenje kraće od kokošijeg!), dakako elokventnije od sirotog Dolanca, ali podjednako isprazno, iznova šire belosvetski fensi-šmensi foliranti na svojim šminkerskim simpozijumima, mahom plaćenim od fondacija koje, gle, mahom finansiraju ili krupni kapitalisti ili vodeće stranke i vlade "imperijalističkih zemalja". Kako, molim?! Tako, lepo.

U kontekstu naše današnje priče, sa tim ideološkim protivnicima zastupničke demokratije nemam problema: to su što su, i bore se za ono u šta (veruju da) veruju. Ne očekujem od njih da unapređuju i kultivišu ono protiv čega su "načelno". Ali, kada zatočnici demokratskog uređenja kao nekakvo spasenje počnu da nude infantilnu regresiju u neku vrstu pretpolitičkog stanja, onda bi čoveka mogle tri glave da zabole od muke, samo kad bi ih imao u tolikom broju. Ljudi božiji, počnite jednom da razlikujete medijsko moralno vertikalisanje i slično od elementarnih i "banalnih" građanskih odgovornosti u demokratskom društvu! I vidimo se na izborima! Ja sam, srećom, građanin višestranačke demokratske pluralističke zemlje, i ja glasam! A ko ne glasa, nadglasaće ga drugi; svim onim vrlo važećim listićima, dakako.