Autobusi za Kosovo: Trka za cenzus

Dve grupe putnika – članovi skupštinskog Odbora za Kosovo i članovi DSS-a – okupili su se u isto vreme na istom mestu, ali su na Kosovo krenuli različitim autobusima.

Da li vam ova slika liči na srpsku politiku prema Kosovu?

Zamislite da su svi krenuli. Broj autobusa ne bi se delio s brojem od 250 koliko ima poslanika u srpskom parlamentu, nego bi broj autobusa bio adekvatan broju političkih opcija.

Ne idu oni na Kosovo radi ljudi s Kosova, niti zarad nas, nego idu radi sebe i svojih interesa. Pokazuju odlučnost u odbrani propale stvari, hrabre se uzajamno i imaju jeftinu računicu da bi ta vrsta ekskurzije mogla da im popravi rejting za par procenata, pa koliko košta da košta… Ko ne dođe u boj za Kosovo i tako dalje…

Srbija nikad neće, i ne treba da prizna nepravnu samostalnost Kosova, ali to je čin državnog, suverenističkog rituala, odbrane principa i nacionalnog dostojanstva, ustavne obaveze i desetaračkog zaveta, emocija i političke pizme, mešavina svega što možete da zamislite, pa čak i onog što vam nikad ne bi palo na pamet.

Danas imamo 54 zemlje koje su priznale Kosovo, a među njima su čak 22 članice Evropske unije, gotovo svi naši susedi, kao i – sa izuzetkom BiH – sve bivše jugoslovenske republike. Imamo Euleks i postepeno izvlačenje kosovskog pitanja iz nadležnosti Ujedinjenih nacija i domašaja ruskog veta. Imamo "Kosovske bezbednosne snage", formirane prema planu Martija Ahtisarija i uz aktivnu podršku NATO-a. Imamo čestitku Baraka Obame rukovodiocima "multietničkog, nezavisnog i demokratskog Kosova". Imamo desetine evropskih i svetskih zvaničnika koji u svom programu prilikom posete regionu imaju ucrtanu posetu Kosovu i ohrabrenje tamošnjim "demokratskim procesima" i "postignutom napretku". Imamo nekoliko zvaničnih rezolucija i mnoštvo nezvaničnih političkih izjava u kojima se Beograd i Priština pozivaju na saradnju i "uspostavljanje dobrosusedskih odnosa".

Deo čitalaca "Vremena" biće razočaran činjenicom da je prethodni iskaz citat iz teksta Đorđa Vukadinovića, glavnog urednika "Nove srpske političke misli", kog, odnekud, neki od njih ne mogu očima da vide, ali to je, ma šta vi mislili o njemu, tačan inventar onoga što je stanje na terenu.

Sad ovi naši, povodom prve godine samoproglašene nezavisnosti Kosova, idu tamo "da pevaju u šumi" da se hrabre i pokazuju. Jednom su na toj temi izgubili izbore. Sad očekuju da na istoj temi pređu cenzus.

Glasanje nogama: Dokle će pobeđivati poražene

U Skupštini Srbije prošle nedelje plakalo se i tuklo. Emotivno stanje postaje dominantno stanje. Deca su mislila da se tamo glasa podizanjem ruke, a ne podizanjem nogu, pa su pitali mamu – da li je, mama, to tačno? Dno je dotaknuto. Površno javno mnjenje, zgađeno nad sopstvenim skupštinskim predstavnicima, naličju sopstvenog lica, spremno je da za sve okrivi nevaljale radikale, kao da bi nama bilo bolje kad bi iz parlamenta najurili one za koje je glasala gotovo polovina Srbije.

U nedovršenim društvima, gonjenim hitnim obavezama, sve je nedovršeno, pa i Ustav. Po njemu, Ustavu, mandati pripadaju poslanicima, ali i strankama, pa srpski parlamentarizam počiva na đilkoškoj doskočici Tomislava Nikolića, prvom u redu za rukovanje s Olijem Renom, koji je onomad, sve namigujući, saopštio da je izgubio ostavke članova Srpske radikalne stranke.

Vladajuća koalicija dugo već seiri nad svojim najvećim uspehom, rascepom Srpske radikalne stranke.

Sad se ove radikalske frakcije uzajamno šamaraju i rasplakuju. Šta je lakše: odobrovoljiti Šešeljevo krilo oduzimanjem mandata Tomislavu Nikoliću i družini i pristati na radikalsku opoziciju u punom broju i sastavu ili negovati sporne Nikolićeve mandate?

Bez razrešenja te dileme nema poslovnika koji će povratiti rad parlamenta u proceduru i obezbediti efikasnost. Blokada parlamenta proističe iz nepravnog stanja a ne iz karakternih osobina jednih ili drugih, do juče istih radikala.

Evropska Srbija je pobedila na izborima i ne treba joj cirkuska tačka pobede nad poraženima. Toma Nikolić i njegovi, po svim sondažama javnog mnjenja, u prednosti su nad onima koji su ostali verni Šešelju, ali Srpska napredna stranka još nije učestvovala na izborima a njen najjači rezultat u ovom trenutku jeste brzina u sakrivanju pomenutih ostavki.

To što je vladajućoj većini izgledalo kao "dar s neba" pretvara se u božiju kaznu, ono što je izgledalo kao čist dobitak na narednim izborima može da se pretvori u gubitak i nema tog Tijanićevog manevra kojim bi unapredio sliku o nemoći parlamenta da unapređuje društvo.

Dačić i Toma Fila: Skok iz tiganja u vatru

Kad bih bio prinuđen da biram advokata, ne bih imao ništa protiv toga da me zastupa Toma Fila. Pogotovo ako sam ubio nekog.

Ali, ako za savetnika izaberem nekog ko se pojavljuje na promocijama "plodova dokolice" kako je Miloš Vasić okarakterisao knjigu Radeta Markovića, šefa DB-a iz onih "vunenih/olovnih vremena", osuđenog na 40 godina robije zbog učešća u državnom terorizmu, onda bih se pokrio ušima umesto što bih, kao Ivica Dačić, pre neki dan, branio svoj izbor skačući iz tiganja u vatru.

Rečeni Dačić, najveći talenat među srpskim političkim driblerima, sapleo se o loptu tvrdeći da Toma Fila nije njegov savetnik po osnovu funkcije ministra unutrašnjih poslova, već da ga savetuje po osnovu činjenice da je prvi potpredsednik, tj. zamenik predsednika srpske vlade.

Kao da je to olakšavajuća okolnost. Fila jeste branio Markovića i mogućno je da njih povezuju tanane niti koje se, vremenom, ispletu između klijenta i branioca, ispovedni karakter odnosa između optuženog i osuđenog i advokata koji se udubljuje u ljudsku stranu zločinca, neke skrivene veze uzajamnog uvažavanja, nešto što je Tomu Filu neodoljivo vuklo na tu promociju.

Ali je, posle toga, Dačić trebalo da mu se zahvali na savetodavnoj ulozi. Utoliko pre što je potpredsednik srpske vlade.