Sutra je Dan žalosti. Slušaćemo, pretpostavljam, klasičnu muziku, pošto je poznato da to čovek ne sluša kad je u normalnom, kamoli dobrom raspoloženju, nego samo “kad neko važan umre”. Ili izgine.

Ažurnim čitaocima “Vremena” to je bilo juče. Sutra je trebalo da se održi “večiti derbi”. Čitaoci znaju da on juče nije održan. To je ujedno i najmanja moguća šteta: ni kada bi ta dva bivša fudbalska kluba iz jedne bivše zemlje ovog trenutka prestala da postoje, ne bi bilo baš nikakve štete, a kamoli da je ima zbog jedne neodigrane utakmice.

Da li je Dan žalosti proglašen da utakmica ne bi bila odigrana, kako tvrde neki opozicioni akteri (PSG)? To nije nemoguće, čak nije ni iracionalno. Ali, pošto je sve ono što nas je do ovoga dovelo i iracionalno i krajnje opasno, to nam baš i nije neka uteha. Da nije tako, nikada ne bi ni došlo do povoda ovom politički mutnom, kontroverznom simboličkom činu.

Dan žalosti jeste simbolika, ali nije puka simbolika: on bi trebalo da nam govori nešto važno o politici žalovanja unutar jednog društva. Jasno je, na primer, bilo za kim i zbog čega Srbija žaluje posle dva užasna masakra s početka maja. Doduše, i tad je bilo čudnog muljanja s Danom žalosti – samo, taj put zato da bi izvesna košarkaška utakmica mogla da bude održana – ali je osnovni smisao javnog žalovanja bio neupitan.

Šta se, međutim, dešava sada, dok jesenje lišće prekriva Lisabon? Za kim ili čim Srbija žali, i šta nam to govori – ne o ožaljenima, nego o ožalošćenima? To jest o onima koji su proglasili javnu i sveopštu ožalošćenost a da nisu ni pokušali da nam objasne gde su oni i gde smo svi mi u svemu tome?

Ono što znamo je da je došlo do oružanog sukoba (kako divno neutralna formulacija, zar ne?, a još u nju stane sve od kafanske pucnjave pa do svetskog rata) između policije Kosova i grupe naoružanih civila srpske nacionalnosti, koji jesu ili nisu građani Kosova, a svakako su građani Srbije, kao što je i samo Kosovo deo Srbije, osim gde i kad ipak nije – a “na terenu” uglavnom nije. Poverovaću da je suprotno kad mi dokažete da policijom Kosova komanduje tzv. Bata Gašić. Dobro, to je šala, jer on ne komanduje ni policijom Srbije. Zna se ko je ovde vrhovni komandant svega. Osim onoga što mu izmakne kontroli, a možda se kod Banjske dogodilo baš to: nešto što je izmaklo njegovoj kontroli i pošlo po zlu na neki način na koji nije računao. Nije da on nije hteo da pođe po zlu, ali ne ovako, nego nekako drugačije. A možda i nije – ne znamo, lepo ne znamo. I to čini još misterioznijim smisao i poruku (da, uvek ima poruke!) Dana žalosti.

Ako žalujemo za besmisleno i tragično izgubljenim ljudskim životima, onda je to u redu. Ali, liči li vama ovo na to? Ili žalujemo ekskluzivno za srpskim životima, i to već samo i jedino zato što su srpski, a da nam je još uvek potpuna misterija kako su se ti suštinski unapred žrtvovani ljudi našli tamo gde su se našli, odakle im impresivan arsenal oružja i ostalog, šta su hteli da izazovu, ko ih je tamo poslao i šta je time hteo da postigne?

I kakve tačno veze sa svim tim imaju država Srbija i njene službe i institucije? Ako imaju, zašto imaju? Ako nemaju, kako to da nemaju, i ko ima?

Dok ne znamo ništa od toga, možemo li znati išta ozbiljno o projektovanoj svrsi ovog izgibenija? I kako se društvo i država kojima je do mira i zakona prema tome mogu odnositi?

Uzmimo u obzir i pretpostavku da tzv. zvanični Beograd nije imao nikakve veze sa “akcijom Banjska”, i da je sada konsterniran, šokiran i u velikoj nevolji (dobro, u nevolji je u svakom slučaju). Ako je tako, čemu mi to prisustvujemo? Da li to na severu Kosova nastaje nešto poput protestantske paravojske u Severnoj Irskoj? Samo, zvanični London nije njene borce smatrao svojim. Savršeno je jasno zašto je tako nešto bilo nemoguće. Čuj mene: “savršeno jasno”! Mnogo toga ovde nije jasno onima koji su izabrani i plaćeni da im bude jasno, i nije im jasno već u tragičnom kontinuitetu od tridesetak godina. A što je njima nejasnije, Srbija je dublje u čabru. Već sama činjenica da je ovoliko mirisa baruta u vazduhu, i ovoliko ubistvenih toksina u međukomšijskim odnosima (ne samo sa tzv. Prištinom) pokazuje da su ti ljudi, što se kaže, prestupnici u povratu, i da se nikada neće istinski “resocijalizovati”. A sve dok je Srbija privezana za njih po sistemu “vezivanja za mrca”, nema ni njoj povratka u bilo šta nalik na normalu.

Čekamo, dakle, na dobre i ozbiljne odgovore, a da još nismo ni čestito počeli da postavljamo prava pitanja. Dobro, jesmo, ali većina Srbije ih neće čuti. Ali će zato morati dobro da se preznoje odgovarajući na precizna pitanja onih koji imaju malo bolje izvore informisanja i od nas, kolektivno ožalošćene sirotinje raje, i od naših otužnih glavara.