Po uzoru na maturante jedne gimnazije koji su dvadesetu obljetnicu u "Zapletu" proveli pričajući šta koga rasplače na televiziji (učenici zvanoj T. suze grunu kad god vidi folklor sa velikim crveno-crnim šubarama, još kad igra podmladak nekog KUD-a, kad potpeticama onako momački udaraju dečaci pred kojima su tek pubertet i mala matura, T. se rasplače više nego obično; nasuprot T. koja plače periodično, Lj. se jednokratno isplakala kad je Maradona otišao u penziju odigrav prethodno oproštajnu utakmicu, ej, nikad više Maradona, biće još igrača, ali ne više ovakvih, da, plačevina se desila pre nego što su Koštunica i Kusturica uvećali slavu Dijega Armanda…) – lisica i ždral sproveli su anketu sa jednim jedinim pitanjem: kad ste se i pred kim osetili bespomoćnim?

1.

Šezdesetogodišnji Jugosloven u Torontu, imalac jugoslovenske vozačke dozvole a koja je istekla kao što je isteklo sve što je jugoslovensko, položio u novoj domovini vozački ispit. Avaj. Po tamošnjim propisima početnik prvih šest meseci sme da vozi samo u prisustvu osobe starije od osamnaest godina koja vozačku dozvolu ima duže od šest meseci: "Šta da radi, na primer, neko kao ja a ko nema nikog ovde? Ko će sa mnom da se vozi šest meseci, i zašto, i gde?!"

2.

Jedan građanin otišao u upravu prihoda po potvrdu da ker nema za šta da ujede, tj. da nema na šta da plati porez te ga shodno tome nije ni utajio pa može da registruje auto, pokretninu koju jedinu i poseduje. Ali, ne lezi što se kaže vraže: "Niste platili porez na pištolj!", reklo je biće iza staklenog zida. "Kakav pištolj?! U rukama sam držao jedino pušku M-48 pa i to samo zato što nauka nije bila otkrila prigovor savesti…" Ispostavilo se da je bivšoj ženi poreskog neobveznika njezin otac poklonio trofejni pištolj. "Ali mi smo razvedeni", rekao je bivši darodavčev zet. "Dajte izvod iz matične knjige razvedenih!" "Nemam…" "Kako mislite – nemate?!" "Tako lepo, mislim, u međuvremenu sam se još jednom razveo, i ni taj drugi verdikt ne znam gde mi je: iskreno, ne dajem vam ja pet para na ta akta, a državi ako je stalo neka ih sama u fasciklama čuva do potpunog njihovog istrunuća, ili neka ih narezuje na CD…"

Ali, sila boga ne moli: nakon četvrt sata obori anketirani plovak, plati u ono vreme 900 din. za pištolj koji nije video, vlasnica mu sutradan kaže da je ona to već platila, stvarno, imaš potvrdu, imam, naravno… Oštećeni pravac Uprava, evo potvrde da je porez na svijetlo oružje već bio namiren. "Niste doneli potvrdu o razvodu!" "Pa kakve ima veze jesmo li se razveli, pomirili ili sam ja umro, nećemo da plaćamo dvaput za isti pištolj!" Borba pojedinca protiv Sistema završena je nerešeno: birokratija je od vlasnice pištolja dobila žuđenu kopiju o razvodu braka koji je i bog zaboravio, zaintačeni je posle desetak pretećih, neanonimnih pisama Upravi iskamčio osamsto dinara. Sto dinara je neko, banka ili uprava prihoda, uzeo za uslugu, ni dan se danas ne zna koju!

3.

Muzičar vraćajući se sa noćne šihte spazi dvojicu mladića kako mokre u fasadu zgrade, tik uz njegovu a koja ima stanove u suterenu; lokal u kome su počinioci opteretili uro trakt još ne beše ni zatvoren, ali su gosti više voleli da se olakšaju u prirodi, e, anketirani prema sopstvenom priznanju nije imao kuraži (snage bi svakako imao da je dva džaka te težine trebalo odgurnuti sa kotarke u kamion) da ih istovremeno uhvati za kragne i da im lica nabije u fasadu tako da im se krv iz nosa i malter (ne mora i zubna gleđ! možda im je prvi put!) izmešaju na zaprepašćenim licima. Još je želeo, tj. anketirani da posle intervencije ne ubrza nimalo korak nego da mu kažnjenici doviknu: "Ljubo, izvinite, nismo znali da vi tu stanujete!", a on da im kaže: "Ja svuda stanujem, a vi odsad koristite jednu od malobrojnih stvari koje nam je Engleska dala!"

Ovaj nemio događaj već je bio u štampi, pa su lisica i ždral pitali ne tako baš ni pritajenog krvoločnika da nije on to možda pročitao u tom i tom nedeljniku, ne, kaže, zna sigurno jer tu novinu nikad nije uzeo u ruke, na šta su mu anketari odbrusili da se ne kaže novina nego novine.

4.

Jedan građanin dobio sina, jedinac maturirao, završio državni univerzitet i konkurisao za stipendiju gde je osim odličnih ocena tražena i potvrda o prihodima roditelja. Iako pred penzijom, otac se prvi put osetio ponosnim, eto, okrete se i moja propast na neko dobro, kao kad Crnjanski napiše "učinićemo mnogo dobra smrću svojom" tako ću ja bumaškom iz knjigovodstva utrti put uspeha svom čedu… U taj mah naiđe njegov poslodavac, roditelj reče kud je pošao i kojim dobrom, po potvrdu da zarađuje 14.400 dinara, poslodavcu bi malko neprijatno što će se takav dokument vući po arhivi univerziteta, molilac se sneveseli što je oneraspoložio poslodavca, uglavnom poslodavac ode za svojim svrhama, a zaposleni još dugo ostade uz visoku žičanu ogradu gimnazije koja neka ostane anonimna a u čijem je dvorištu jedan jedini dečak uporno šutirao loptu u prazan gol.

5.

Novinar koji se svima na glavu popeo gunđajući protiv privilegija (ukinuo bi diplomatske tablice, potom i same diplomate, lišio bi državne činovnike parking mesta, zatvorio Aleju velikana i sl.), počeo unatoč tolikoj svojoj dobrohotnosti i vezanosti za vrednote Pariske komune da poboljeva, u domu zdravlja zatekao, naravno, stolpotvorenie, predao knjižicu, kad, nije prošlo pet minuta, njega prozivaju, kreće ka šalteru kao kad u filmu advokat pristupa sudiji, jer ne mora publika sve baš da čuje, sestra kaže: "Mi obožavamo vaše kolumne!" "Ali ja se protiv ovoga borim", zaustio je, dockan, vrata ordinacije već se otvaraju: "Živ-kov!"