U avgustu se, kao što znamo, održavaju popravni ispiti. Ako ste tokom godine vatali zjale, glumili mangupe i ređali kečeve, onda ste tokom raspusta, dok se drugi odmaraju morali da bubate. Ono što se ne nauči u školi, pre ili kasnije ispliva ili kao neznanje ili kao arogancija ili, u najgorem slučaju, ponovljena greška.

Beogradski univerzitet je ove godine, prema rezultatima Šangajske liste, pao za više od stotinu mesta. Bilo bi logično da pomislimo kako treba više ulagati u naučne radove, popraviti materijalno stanje naučnika i stimulisati ih da ostanu u zemlji. To je logičan put, ali dugotrajan, sa neizvesnim ishodom; proces koji svakako nadilazi mandat ili dva neke vlade. Zato se naš predsednik odlučio za ubrzani put unapređenja, ne nauke, već pozicije Srbije na Šangajskoj listi. Kao u fudbalu, nema veze što nam je liga očajna – kad se domognemo prilike za Ligu šampiona, kupujemo igrače. Zato je pompezno prikazan povratak našeg čuvenog matematičara Stojana Rađenovića u naš naučni dres. On neće potpisivati radove u ime Univerziteta kralja Sauda, već će ponovo da igra za BU. Istina, čovek je u penziji, svoje radove piše u podrumu, žena mu ne radi, ali kaže da će pomoći Srbiji. Iskreno, najavljeno je da ovakvih internacionalaca ima još 10 ili 15 na širem spisku selektora Vučića, a biće i nekih para u budžetu. Ali ne za unapređenje nauke, već za plasman na Šangajskoj listi. Zato valjda nije prijavljen Doktor Mali, koji je inače bio prisutan na dočeku kolege Rađenovića. Zvanično, prepisao je samo 7% doktorata. Ukupan utisak ovog popravnog je da planiramo da prođemo na foru i sa 7% prepisivanja.

Drugi primer popravnog prošao je još neizvesnije. Posle višegodišnjeg zavlačenja i tihog bojkota, naš najpoznatiji genetičar doktor Miodrag Stojković je otišao u Ameriku. On je još za vreme prošle vlasti bio prikazan kao primer "mozga koji se vraća u Srbiju". Naučni centar u Kragujevcu nikako da se završi, Vlada je povukla garancije za izvođača, a sada se pominje otvaranje laboratorije u Leskovcu. Doktor Stojković je objavio prepisku sa nekim iz ministarstva, koji je u ime Šarčevića tražio broj telefona. Telefon je odavno poznat, samo niko nije zvao dok nije pukla bruka. Dakle, ispade da naučna perspektiva naše genetike zavisi od neodgovorne građevinske firme. Kao majstori razvukli pos’o, a nema veze biće genetskih laboratorija i u Kragujevcu (kad okreče) i još jedna glanc nova u Leskovcu. Samo da mine roštiljijada, jer Brena i tamo peva za par miliona dinara. Naučno!

Dok tako gledate naše ponavljače, možda ćete pakosno pomisliti da smo najgori od sve dece. Naravno da nismo. Ako je za utehu, mnogo veće nacije imaju političare zbog čijih izjava i postupaka može da vas bude sramota.

Eto, recimo, Donald Tramp pokazuje onaj drugi stepen neznanja, koji za posledicu umesto sramote ima aroganciju. Čovek je želeo da kupi od Danske Grenland, ubeđujući ih da za to postoje i istorijski i ekonomski razlozi. Kada su Danci odbili, on se nadurio. Tako su, prema legendi, u Sarajevu za vreme ZOI 1984. Amerikancima, navodno, prodavali Zemaljski muzej ili Vijećnicu. U Trampovom svetu sve je na prodaju. Bio je to kec iz geografije i istorije. Sledećeg keca je zaradio iz fizike, pa sa tri komada napušta Samit G7. On je u borbi protiv tornada predložio da ih još na moru gađaju atomskim bombama. Šteta od eksplozije i radijacije bila bi neuporedivo veća, ali iritantno je kako se na glupu izjavu moraju oglasiti naučnici, meteorolozi, fizičari, biolozi i objasniti naučno kako je to notorna glupost zbog koje bi u petom osnovne dobio keca.

A da je glupost neuništiva i još gore zarazna, pokazuje primer Borisa Džonsona, koji se svojski trudio da tokom sastanka G7 što bolje imitira Trampa. Nije gurao ljude oko sebe, ali je dizao noge na sto i pojavio se sa sopstvenom računicom o troškovima Bregzita, koja je, po njegovom mišljenju ne 39 milijardi, već samo 9 milijardi evra. Bizarno je što ovakvo ponašanje dolazi od Engleza, pa još tradicionaliste. Nit engleskih manira, nit matematike, džabe plasman na Šangajskoj listi.

Na kraju, ovaj tekst pišem uoči meča Zvezde i Jang bojsa. Kao i svi ljubitelji Zvezde, pokušaću da ponovim sve ono što smo radili po kući tokom protekla dva meča. Da ne izbaksuziram. Nažalost, neki naši sunarodnici u Hrvatskoj su zbog navijanja popili batine, a Hrvatska vlast to tretira kao remećenje javnog reda – glasnu muziku ili buku iz kafića. Sa naše strane mnogo nadahnutih pismenih sastava i gromopucateljnih reči, ali bez prave diplomatske akcije. U sred ove napete priče, u kojoj već ima razbijenih glava i histerične ustaške mržnje, nekom je palo na pamet da ispred Marakane parkira tenk. Ovim smo Zvezdi na pleća osim sportskih protivnika natovarili i ceo bagaž devedesetih, a ustašama u Hrvatskoj krunski dokaz da je svaki Srbin opasnost za državu. Tenk na ulicama Beograda za mene je asocijacija na 9. mart, a pred Marakanom na Arkana i vreme dok je Zvezdu smatrao svojom. Da izvinete, opet će da najebu Srbi u Hrvatskoj, zbog ponavljača iz Istorije u Beogradu.