Odmah nakon dolaska sekretara Vatikana za odnose sa državama nadbiskupa Pola Galagera i njegovog susreta sa ovdašnjim državnim vrhom i patrijarhom Srpske pravoslavne crkve, ponovo su krenule priče o poseti pape Franje Srbiji.

Licitiranje njegovim dolaskom traje predugo i postalo je, u najmanju ruku, neukusno. S razlogom je svojevremeno nadbiskup Stanislav Hočevar izjavio da je ono uvredljivo za vernike Katoličke crkve u Srbiji koji imaju potrebu i pravo da ih njihov poglavar poseti.

Tokom prethodnih godina skoro da nije bilo državnog čelnika  koji papu nije pozivao, a onda je naravno sledilo objašnjenje u javnosti da prvi čovek Katoličke crkve ne posećuje zemlju čija većinska crkva nije dala saglasnost za to. Iz SPC-a se, opet, čulo da za posetu nije pravi trenutak, uz sporadične glasove da bi ipak bilo dobro da do nje dođe. Patrijarh Irinej je svojevremeno izjavio da on lično nema ništa protiv, ali da treba i ostali u Saboru da se slože. Po svemu sudeći, ta je izjava bila iskrena.

Dolazak nadbiskupa Galagera u Srbiju najpre je uzvratna poseta našoj zemlji nakon što je ministar inostranih poslova Nikola Selaković bio u Vatikanu zbog obeležavanja jednog veka od uspostavljanja diplomatskih odnosa između Vatikana i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenca. Tim povodom je otvorena i izložba "Srbija i Sveta Stolica 1878-1914”. Čule su se tu lepe reči, kako i priliči jednom diplomatskom događaju.

Međutim, nije reč samo o dobroj formi, jer je Vatikan veoma dosledan u nepriznavanju Kosova. Treba biti mnogo naivan pa pomisliti da ne postoje razni pritisci da se to promeni, iznutra i spolja. Ako ništa drugo, kosovski biskupi su vrlo nacionalistički nastrojeni.

Najveća prepreka dolaska Pape Franje u Srbiju je svakako odnos između Katoličke crkve u Hrvatskoj i SPC-a zbog bolnog istorijskog tereta – delovanja katoličkog klira u okviru NDH (1941-1945). Zato se mnogo puta čulo da papin put do Beograda vodi preko Jasenovca.

Personifikacija odnosa dve crkve je biskup Alojzije Stepinac, za jedne zločinac  ili, u blažoj verziji, svojim nečinjenjem tihi saučesnik Ante Pavelića; za druge on je svetac i mučenik.

Osnivanje međucrkvene (SPC i KC u Hrvatskoj) komisije koja se na inicijativu pape Franje bavila Alojzijem Stepincem bio je nesvakidašnji gest u odnosima među Crkvama. Toliko nesvakidašnji, da bi se mogao okarakterisati kao presedan. I još jedna stvar je tu poprilično jasna – nadbiskup Stepinac neće biti proglašen svetim dok je na čelu Vatikana papa Franja, što ga sigurno ne čini omiljenim u delu hrvatske javnosti.

Eventualni dolazak pape u Srbiju dodatno je iskomplikovan i zbog međupravoslavnih odnosa, a ni u Saboru SPC-a ne postoji raspoloženje da se to u skorije vreme dogodi. Ipak, ni to raspoloženje nije uklesano u kamenu.

Patrijarh Porfirije je poznat po posvećenosti ekumenskom dijalogu, dovoljno je samo videti kako su ga mnogi ispratili iz Zagreba. Verovatno da bi i on mirne duše mogao da ponovi reči patrijarha Irineja – nema ništa protiv, uz jedno utemeljeno "ali“. Talasati neće, ali ima dovoljno vreme da sporim koracima radi na atmosferi koja bi do posete dovela.

Ako bi neko došao u ovu zemlju sa autentičnom željom da pošalje poruku pomirenja, ako bi neko govorio o zaceljivanju i zajedništvu, a da to nije puka floskula, bio bi to ovaj papa. Taman da i nas i njih u Srbiji i Hrvatskoj podseti kako se to radi.