Država Srbija i Crna Gora počinje da liči na Ujedinjene nacije, ili još gore na Savet bezbednosti. Ne baš po svemu, jer se ova država tek rađa a svetska organizacija možda broji poslednje dane, ali muke su istovetne. U oba slučaja problem je u osnovnim načelima, to jest u Povelji.

Ova domaća Povelja jedva je usaglašena, a po tome koliko su trajala natezanja oko svakog slovca moglo se znati da taj dokumet ne piše pamet nego zlovolja i nepoverenje. A odatle se opet moglo znati da će biti nevolja prilikom gradnje državnih institucija na osnovu tog projekta. Parlament je nekako sklopljen, izabran je i predsednik, ali već kod izbora petorice članova Saveta ministara otkrila se konstrukciona greška.

Ispalo je da Zoran Živković i Goran Svilanović ne mogu zajedno u Savet, mada su se glavni igrači, Đinđić i Đukanović, složili oko toga. U Povelji piše da ministri odbrane i spoljnih poslova ne mogu da budu iz iste republike i za to su se odmah uhvatli svi neprijatelji i Povelje i ove nove države, crnogorski separatisti i srpske pristalice jače države. Zapeli su, dakle, da slovo Povelje brane upravo oni koji bi je najradije pocepali. Pozivaju se na nju kao na najbolji način da ometu svaki sporazum oko nove države. Hoće da dokažu da je Povelja zamišljena kao vrbov klin i da Đinđić i Đukanović nemaju pravo da na njega nešto kače. Ne vele da bi Živković i Svilanović bili loši ministri, možda su i najbolji, ali Povelja zahteva nekog goreg. Ova opozicija unapred odbacuje svaki sporazum Đinđića i Đukanovića i svako pragmatično rešenje do kojeg oni dođu. Naravno, u ovom slučaju problem legaliteta je stvaran, ali ako su se premijeri složili da nemaju dobru zamenu ni za jednog od dvojice ministarskih kandidata, ako su svesno prenebregli slovo Povelje, onda mislim da je u pitanju manje njihova bezobzirnost i samovolja, a više slabost same Povelje. Ispalo je, naime, da je Crna Gora, sve u strahu od srpske majorizacije i pod pritiskom separatizma, u Povelju unela višak pariteta s kojim sad niko ne zna šta će. Da, svi se slažu da je logično da ministar vojske bude iz Srbije koja plaća 95 odsto te vojske, kao i da je glupo menjati Svilanovića kojeg po svetu tako dobro primaju i dobro znaju, što znači da je Poveljom propisana rđava formula. Crna Gora je na silu, prekomerno izjednačena sa Srbijom, tako da je Đukanović već na početku, izgleda, pristao da učini ustupak u korist zdravog razuma i opšte koristi. Ali, jasno je da Povelja ostavlja ogromne mogućnosti za sabotiranje državne zajednice svakome ko to poželi, a takvih želja ima na svim stranama dovoljno da razvale i bolju gradnju. To što, na primer, Crna Gora traži najvažnija ambasadorska mesta, sigurno mnogo više nego što bi stvarno mogla da plaća, samo pokazuje da u Podgorici ima dosta onih čija će jedina politika biti izazivanje i živciranje Beograda. A u Beogradu, opet, nije ostalo mnogo onih s dobrim živcima. Budućnost nove države zavisiće, dakle, ne od poštovanja Povelje, nego od sposobnosti političara da nalaze rešenja koja će izbegavati njene slabosti, koja će ispravljati neprirodne, nelogične paritete i uvažavati realne proporcije Srbije i Crne Gore. A pozivanje na Povelju biće od koristi najviše onima koji se budu borili protiv te zajednice. Trebalo bi da je sve ovo upravo obrnuto, ali onda ne bismo živeli u paradoksalnom svetu, jedinom na koji smo navikli.

I Povelja Ujedinjenih Nacija našla se u raskoraku s novom globalnom realnošću i aspiracijama jedine preostale supersile. Amerika ima jasnu nameru da tu nešto menja, a iračka kriza otvorena je koliko zbog nafte i Sadama toliko i da bi se napravio prestup i onda iznudila promena pravila igre. To što će Francuzi i Rusi staviti veto na rezoluciju o ratu, Vašington će pokušati da iskoristi kao dokaz da taj sistem ne funkcioniše jer, kad bi funkcionisao, sprečio bi napad na Irak. Pošteno rečeno, Amerika je u Ujedinjenim nacijama oduvek imala pomalo privilegovan status, ali to joj više nije dovoljno. Ona sada teži formalnom izuzimanju iz međunarodnih pravila koja važe za sve ostale, obične zemlje. A pošto je reč o zemlji koja je glavni finansijer UN-a, pošto se na njenoj teritoriji nalazi i sedište UN, sva je prilika da ova organizacija broji poslednje dane. Naime, ne vidi se način da se zadrži bilo kakva ideja međunarodnog prava, ako Amerika kreće u rat uprkos dvostrukom vetu u Savetu bezbednosti.

Zahvaljujući trapavosti i bezobzirnosti Bušove administracije, došlo je do neviđene međunarodne mobilizacije protiv Vašingtona. Na istoj strani našli su se svako iz svojih razloga, Rusi, Francuzi, Kinezi, Turci, Arapi, Nemci, muslimani i pacifisti, siromašni i zavidljivi, a napori Vašingtona da pretnjama i obećanjima iznudi još koji glas u Savetu bezbednosti deluju providno i uverljivo isto koliko i kupovine glasova u Skupštini Srbije. Ali, ako je sadašnja administracija u Vašingtonu rđava, ne znači da će neka druga promeniti strateške ciljeve Amerike. Težnja za potpunom svetskom dominacijom nije nešto čega se tek Buš dosetio niti to proizlazi iz "američkog bića". To je prosto prirodan izraz samog statusa supersile, a Povelja UN-a je prirodna prepreka koju supersila teži da preraste. Dakle, Amerika, koja bi morala da bude najveći garant međunarodnog poretka, u ovom trenutku podmeće dinamit pod tu građevinu. Dolaze veoma nesigurna vremena. Da je sve mirno i normalno, Srbija i Crna Gora sigurno bi se rastavile, a ovako će se možda još malo pridržati jedna druge. Ova kilava domaća Povelja možda će nadživeti onu na kojoj počiva UN.