30. oktobar, Hag

Dočekasmo i taj dan. Tačno u tri sata i deset minuta ukinut je haški sud! Stiče se utisak da je sudijama i tužiocima dozlogrdilo da rade u instituciji koju je osnovao zloglasni Savet bezbednosti. Stečajnom upravniku vraćeno je devedeset šest sudijskih i tužilačkih odora, vrata na svim ćelijama odbravljena su, gradonačelnik Haga je sve ključeve nanizao u svežanj koji je svečano bacio u najdublji deo fontane.

Inicijativa Slobodana Miloševića da se sud oglasi nevažećim urodila je plodom. Doduše, tek kad su je podržali prijatelji suda (među kojima je i jedan moj prijatelj!). Žitelji Haga uveliko potpisuju peticiju da se zdanje do temelja sruši, da se na tom mestu napravi kopija beogradskog Parka prijateljstva sa Večnom vatrom, ali su gradski oci odlučili da se, po uzoru na nacističke logore, kazniona u Ševeningenu sačuva. Vidno potresen gradonačelnik je rekao: "Da nam se istorija ne ponovi…", zaplakao se i prišao da još jednom zagrli Miloševića.

Raspuštanje Tribunala probudilo je uspavanu savest u celom svetu, članice Saveta bezbednosti jedna za drugom se ispisuju iz Saveta, zaista, treba li svetu Savet koji osniva nezakonite sudove i kazamate?

&

31. oktobar, Horgoš

Nakon oproštajne večeri u zatvorskoj kantini dojučerašnji pitomci kazneno-popravne ustanove mogli su kud im drago, pa ipak, svi su hteli da idu sa Miloševićem do Horgoša. Da nije bilo njega i prijatelja suda, optuženici i osuđenici bi i dan danas skapavali po samicama. To mu je u Štelino i u svoje ime rekao lično Tuta: "Pratili bismo te do Belog dvora, ali nemamo vize da uđemo u SRJ." Mikrofon je preuzeo general Blaškić: "Šteta što Francek nije živ! U njegovo ali i u svoje osobno ime želim da se vratiš ne samo u Jugoslaviju, nego da se vratiš na mesto koje su ti povijest i birači dodijelili, a sa kojeg su te pučisti na čitavih godinu dana odvojili!"

Mađarskom pustarom takođe se proneo glas o haškom karavanu, Mađari čekahu ispred svojih kuća i zasipahu slavljenike zimskim ružama, darivahu ih palinkom u opletenim balonima… Preko mađarske televizije Milošević je poručio da ne priznaje Centralni zatvor u Beogradu, da ne priznaje Zabelu, niti školu života u Padinskoj Skeli, neće u Spuž, ni u Mitrovicu…

I, taman kad je izgledalo da je Jugoslavija pred još jednim sukobom, pred još jednim iskušenjem, stigla je vest da su predsednički izbori od 24. septembra poništeni! Ponovnim prebrojavanjem glasova ustanovljena je Miloševićeva pobeda u prvom krugu, Koštuničino predsednikovanje bilo je greška, iz Amerike javljaju da se Koštunici oduzima titula državnika godine i dodeljuje se Miloševiću, peti oktobar se takođe poništava!

Milošević nije delovao toliko iznenađen kao naši severni susedi, uzeo je taksi i oko šest uveče stigao na granicu. To su već snimci koji su obišli svet. Oslobođeni sužanj celiva rampu sa trobojnicom, carinici i policajci tiskaju se da mu stisnu ruku, on insistira da plati carinu, na šta carinu, napravio sam ovu kulu od šibica, oni koji ne uspevaju da priđu Miloševiću ljube se međusobno, kroz šenlučenje se čuje unekoliko neskladan ali poletan hor: "Slobodane, Slobodane, spasi Srbiju i vrati se!"

&

Primopredaja vlasti dogovorena je u Feketiću, mestu koje je predsedniku Miloševiću ostalo u lepoj uspomeni. Koštunica je rekao da će vlast predati mirno, bez prolivanja krvi, plaketu iz Vašingtona će takođe bezuslovno predati, rekao je da žali što se izborna komisija zabrojala, izvinio se zbog haške epizode, saznao je tek u petnaest do devet, možda i koji minut kasnije… "Bilo pa prošlo!", rekao je dobro raspoloženi Milošević i stegao Koštunici ruku tako srdačno da se ovaj presamitio jeknuvši pred kamerama i Feketićanima koji su pa prekinuli jesenju kampanju da bi odali počast zakonu i pravdi. "Revanšizma neće biti. Vas iz DSS-a ne sme niko da bije!" – zaključio je Milošević odmahujući levo i desno građanima koji su doneli zastave SPS-a i mnoštvo njegovih slika.

Odmah posle susreta sa privremenim predsednikom SRJ, Milošević se pozdravio sa Goranom Matićem i Milovanom Bojićem ne bi li iz prve ruke doznao u kakvom je duševnom i telesnom stanju stanovništvo. Dvojica ministara raportirala su šta ima novo, predsednik se u jednom momentu nasmejao: "Struja okrenuo novi list!? A? Po-krenuo novi list, a, lepo, lepo… [Glasno]: Nego, čujem da je gradnja sto hiljada stanova zapela, da je Komrakov prekomandovan u neku selendru kod Obrenovca, ne može to tako! Žao mi je što sa nama nije i Igić, verovatno ste čuli, lekari kažu da se preradovao, pozlilo mu je, ali mu je stanje stabilno [aplauz, povici "Živeo Igić"], zato nam je stigao ko, radnička majka, Smiljanić, poznajem te po svilenoj trenerci, video sam te na satelitu, hvala ti što si brinuo o proletarijatu dok me nije bilo, sad možeš da se odmoriš i presvučeš, štrajkovi neće biti potrebni. Drugovi i drugarice, vraćamo se u normalu, Željku će biti vraćene tabakere, parfemi i vitamini koji su mu nezakonito bili uzeti, to je što se kaže urgent, a sada, dragi moji Feketićani, svako na svoj posao, makar taj posao bio muža krava i zatvaranje živine u kokošinjce."

Svečani konvoj stigao je do pumpe braće Rodić, kad je emisija "Pozdravi i želje" prekinuta: "Bivši upravnik Centralnog zatvora moli kupce njegove knjige da mu ih pouzećem vrate radi javnog spaljivanja. Predsednik se gorko osmehnuo: "Šta se on uzortiro? Njegove pandurske škrabotine mi sad nisu važne, hoću da vidim Baneta i Ivicu – imate neki opravdan razlog što niste došli na konvenciju posvećenu oslobađanju mene, a?! Tačno je da neće biti revanšizma, ali nekog reda mora da bude, hajde, dodaj gas, uželeo sam se kuće!"