Postoji taj trenutak u svakoj kafani, za svakim stolom, pa čak i za Novu godinu, kada svi prisutni spontano povade telefone i ćutke provedu nekoliko minuta piljeći u ekrane. Nije to ništa strašno i otuđeno, uvek postoji neko bitan ko nije tu, a navikli smo se da budemo u vezi. Pristojan svet sačeka da to prođe i da se zabava ili šta već nastavi, nikako ne opominju (prezrivo) prisutne da se iz virtuelnog vrate u realni, smesta. Jer je uzaludno.

Nije uvek bilo tako. Negde dvehiljadite bio sam u Danskoj, u restoranu sa tamošnjim kolegom i neka gospođa za susednim stolom pobunila se kada sam se javio na mobilni. Tada je tamo važio običaj da onaj ko baš mora da telefonira lepo odšeta do mesta gde je stajao kafanski, javni telefon. I da tamo, na za to predviđenom mestu, obavi komunikacionu nuždu. No, to je i u Danskoj sada istrulilo.

Ali ideja o toaletu za komunikaciju uopšte nije loša. Meni se javila kada sam počeo da zatičem kolege u praznim, tuđim kancelarijima gde su se sklonili ne bi li na miru obavili neki privatan razgovor. Alternativa im je bila da šetaju po hodniku i nadaju se da ih niko ne čuje ili barem da ih ne sluša kontinuirano, što se dešava kada ste u sopstvenom radnom prostoru okruženi ljudima kojima je malo potrebno da povežu.

Ovih dana pratio sam komentare o drugom delu filma "Povratak u budućnost", čija se radnja i dešava u budućnosti, u 2015. Doduše u oktobru. Film je snimljen pre 25 godina i pokazao se dosta tarabićevskim. Predvideo je tablete, LCD ekrane, tri-de reklame, skajp, pa i novine kojima se sadržaj menja dok ih držite u ruci (onlajn izdanja). Ali, promašio je u predviđanju da ćemo i dalje koristiti faks-mašine, a prisutne su telefonske govornice koje odavno ne postoje nigde sem u muzeju.

Možda je to samo privremeno. Jer, po meni, telefonska govornica ili prostor za privatan razgovor ima dobru budućnost čak i na nekim neverovatnim mestima. Kao što je hodnik u firmi.

Svako od nas ima potrebu za razgovorom koji ne bi da deli sa okolinom i rado bi se sklonio u prostor koji mu to obezbeđuje. S druge strane, kompanije bi mogle da zahtevaju od zaposlenih da privatne ili poverljive razgovore obavljaju u predviđenom prostoru, baš kao i pušenje. Odnosno da ne ometaju kolege.

Govornica bi imala svoju ulogu i na ulici. Osim što obezbeđuje privatnost nudila bi i dobar vaj-faj za one koji bi za razgovor da plate manje ili ništa (eto pravog motiva da se u nju uđe). Dodajmo tome i dovoljno veliki ekran sa brzim internetom, možda čak i kamerom.

Isprva bi bilo neobično, sigurno vam sada sve to zvuči glupo. Brzo bismo se navikli i pitali kako smo uopšte živeli bez toga. Tada biste mogli popreko da pogledate osobu koja hoda ulicom i glasno nas obaveštava o prilično intimnoj situaciju u svom životu. I pristojno joj pokažete najbližu govornicu, jer se takve stvari u civilizovanom svetu više ne rade na ulici.