Prošle subote u Rijeci, huligan identifikovan kao izvesni Rundek Darko (49), slobodni umetnik iz Zagreba i vođa ekstremnog krila navijača "Industropoljoprivrede" iz Nuštra (koja se baš spremala za gostovanje u Šapcu, u kvalifikacijama za ugledni evropski Kup besmislenih klubova), drogiran ušmrkanim kaladontom upao u autobus beogradske "Laste" i maltretirao putnike, sve vičući da su četnici a da je on ustaša i da će ih poklati, uprkos dokazanom savezništvu u bežaniji pred kraj Drugog svetskog rata; u znak srpske patriotske odmazde, punoletni huligan Ilić Velimir verbalno maltretirao Biljanu Kovačević-Vučo u beogradskom restoranu "Uzelac", i da u blizini nije bilo glomaznog Aleksandra Tijanića, ko zna kakvo veće zlo bi se iz toga izrodilo. Pošto đavo nikad ne spava, stanoviti Đorđević Borislav – službenik Vlade Srbije, višestruki šampion u spremanju riblje čorbe nasuvo, takođe od ranije poznat organima gonjenja – pred jutro po Knez Mihailovoj tražio Verana Matića da ga bije, sve usput probadajući vudu-lutku s njegovim likom. Srećom, naišao Kojadinović – vrać’o se sa smene u pekari – pa mu na vreme iščupao uši, eno mu još bride pod šajkačom… Ipak, nije sve tako crno, ima i viteških postupaka: eno, bivši "Idol" i sadašnji član predsedničkog Kabineta Nebojša Krstić, u diskretnoj pratnji svog druga iz pozne mladosti Borisa Tadića, izveo B. K. Vučo u klub "Tribecca" da joj se u svoje, Šaperovo i u ime cele Srbije izvini za besmislen i suvišan deo svoje muzičke karijere; ćutljivi pratilac Boris T. potvrdno mahao glavom, in bulgarian style. Baš nekako tuda naišao i Marko Milošević, bez testere, ali strugnuo čim je video da Krstić nekako značajno izvija obrve… Srećom, utom Knezom naiđe Rundek pa M. i on odoše zajedno u Šabac, na predgospojinski vašar. A kako i otkud Rundek odjednom Tu, a ne Tamo? Pa, došao "Lastom", dabome…

U redu, priznajem. Ništa od gore navedenog nije se dogodilo. To ja samo, od sve muke, pokušavam da se zevzečim. Zapravo, što doslovno što figurativno, dogodilo se skoro sve, samo što je raspored aktera – da ne kažemo "agresora" i "žrtava" – malo drugačiji, znate već kakav ako prethodne dane niste proveli na nekom od Saturnovih satelita. A pravi razlog i koren mom malom "mešanju karata" kanda je neka vrsta preventivnog resetovanja duše, krhkog samoodbrambenog mehanizma pred prostotom, pred apsurdom, pred uvredljivom nižerazrednošću svega što nam se (iznova) dešava.

A šta nam se to (pa) dešava? Ma ništa strašno, ništa što već nismo videli i okusili tokom devedesetih… Samo što je sve to ovoga puta, brate mili, nekako mnogo teže za podnošenje. Ne toliko što se ostarilo i živci se istanjili, koliko zato što je sve to onomad ionako bio deo podrazumevajuće "normalnosti" Miloševićevog vremena, dočim bi danas, kao, trebalo da je "nenormalno", pa čak i "nemoguće". Povratak na velika vrata starih dobrih "patriotskih vrednosti" (ideja, aktera, opevavatelja…) iz najsramnije dekade u vaskolikoj istoriji Srbije i Srba potpuno je očekivano, "legitimno" i bez dileme nužno, doveo do novog talasa brutalizacije javnog jezika, a odatle pa do fizičkih posledica nije bio potreban ni polukorak. I nije valjda nekoga iznenadilo to što su i mete i tehnike odstrela manje-više isti kao i onomad, kao da smo se kolektivno vratili u, recimo, 1993. Za sve su iznova krivi B92 i par srodnih štampanih medija, nevladine organizacije a naročito Zle Žene koje ih vode, poneka građanska strančica, poneki egzemplarni (ex Yu) Stranac U Noći. Utoliko su psihodelični solilokviji Bore Đorđevića samo do kraja ogoljena istina iskaza Velje Ilića, ali i nekih njegovih "finijih" partnera iz vlasti, s tom razlikom što je Đorđević bar dovoljno pošten da iza svojih reči stane i podnese konsekvenvce – koje su, bajdvej, besmislene utoliko što pogađaju jednog inokosnog fanatika, lišenog stvarne političke moći, a štede njenog izobilnog posednika, jer je ovaj važan beočug Vlasti. Dalje, ono što svi ti naši ilići, đorđevići & co. olako toroču preko medija – u potpunosti i do detalja rekonstruišući šešeljevski žargon iz najmračnijih dana – papagajski se prenosi "na teren": ništa Biljana Kovačević nije u onom restoranu mogla čuti o sebi što već ranije nije publikovano. Naravno, sastavni deo rituala pretnje, pa agresije, pa potom produženog opscenog užitka u poniženju žrtve je i potonje tabloidno iživljavanje: potrebno je žrtvu ismejati, prikazati je kao razmaženu ludaču koja kmeči do neba samo zato što je neko, pazi sad, "zeza u kafani", kako to opisuje "Kurir". Ne bi bilo hrišćanski, ali bi bilo pedagoški poželeti našim tabloidnim genijima da makar nedelju-dve svog života prožive uz takvo, jelte, zezanje kakvom su podvrgnuti oni koji su odavno markirani kao "neprijatelji" jednog sumanutog ratnog projekta, pa da ih vidimo posle, ako štagod od njih preostane.

A šta je sa Rundekom, posve nedužnim u lokalnoj ludnici? Pa ništa, i on je zaradio simbolički pozdrav od kolege… Naravno, ni slučajno ne mislim da je lično Bora Đ. poželeo da se tako nešto desi lično Darku R. Ali, javni prostor u kojem se ne samo toleriše nego i ohrabruje – i uopšte, na svaki mogući način odomaćuje – manihejsko-totalitarna slika sveta u kojoj ima mesta samo za "izdajnike" i "patriote", ona je ista koja na Drugog nužno gleda kao na Neprijatelja; ako je ovaj još i Hrvat, onda je nužno "ustaša", i treba ubiti Boga u njemu; naravno, sa druge strane balkanske klackalice uvek će se javiti neki srodni bilmezi da opsceno uživaju u dodeljenoj ulozi "ustaša" odn. "četnika" i da iz nje crpu svoje tobožnje pravo na Žestoko Uzvraćanje. I dobro, ima li svemu tome leka i kraja, ili ćemo zauvek životariti u ovom limbu, izloženi na nemilost malim i velikim "rodoljubnim" silnicima? Nemam pojma, ajd’ da pitamo Velju. Veljo, šta mislite, ima li kr… More, šta kraj, kakav kraj, nosi se i ti i kraj, možete svi da mi…

I tako do kraja sveta.