Približavamo se onom dobu godine kada se kupuju školski udžbenici i sasvim mi je zamisliva slika redova ispred knjižare u kojima adolescenti prekraćuju vreme na smart telefonima i tabletima da bi kupili nekoliko kilograma papira. Kada sam se pre neki dan suočio sa takvom gomilom, prvo sam pomislio na đačku kičmu, iako su knjige samo deo njihovog tereta. Glasno sam se vajkao "da bi sve to moglo da stane na jedan USB stik", ali nisam ganuo prodavca. I kako bih; da u Srbiji postoje elektronski udžbenici, pred knjižarama ne bi bilo gužve nikada.

Argumenata da se sa papirnih pređe na elektronske školske knjige ima mnogo, a neke od njih daje organizacija Pomak (pomak.org.rs), koja je u junu pokrenula takvu inicijativu. Ideja je da se udžbenici naprave za tablet računare koje đaci uglavnom poseduju, dok bi onim najsiromašnijima država mogla da ih podeli. Ne sumnjam da će inicijativa naići na brojne otpore, od onih koji udžbenike proizvode i prodaju do samih nastavnika koji bi svoja predavanja takođe morali da digitalizuju. A to znači da ona postanu lako dostupna, uporediva, procenjiva. Isto važi i za testiranja. Ovaj proces ne bi isključio sveske i pisanje, ali đaci ne bi morali više da nose teške školske torbe, dok bi uvid roditelja u njihov rad, domaće zadatke i školski program bio znatno bolji. Takođe, ako bi sve bilo u klaudu, sveske i knjige ne bi se "zaboravljale". Kome je do učenja može samo da se uloguje, bilo kada i bilo gde. Gledanje u ekran nije više toliko veliki problem kao nekada kada su ekrani bili manje kvalitetni, a mnogi đaci i knjige čitaju pod nedovoljnim ili lošim svetlom tako da taj argument nije tako jak.

Da bi se organizovao čas, dovoljno bi bilo okupiti decu oko bežičnog rutera, čak ni internet nije vam neophodan (ponekad je i suvišan), što bi bilo od ogromne koristi školama koje se obnavljaju (recimo posle poplava) i nedostaje im školski prostor.

Na kraju, i ušteda bi bila velika. Po proračunu Pomaka, elektronski udžbenici bi koštali dvostruko manje nego što se trenutno izdvaja za besplatne štampane. S vremenom bi se ta razlika povećavala, a kvalitet bi rastao. Greške bi se ispravljale čim ih neko primeti.

Jedina mana inicijative, po meni, jeste predlog da udžbenike koriste đaci tek posle četvrtog razreda osnovne škole. Nedavno istraživanje u Velikoj Britaniji pokazalo je da deca od šest godina bolje razumeju digitalni svet od odraslih starijih od 45. Bolje se snalaze na internetu i sa gadžetima, bolje su upoznati sa postojećim servisima, ne poznaju svet bez brzih komunikacija. Vrhunac te digitalne uklopivosti je oko petnaeste godine. Posle toga sledi lagani pad sve dok ne napunite pedeset i izjednačite se sa petogodišnjacima.