Trebalo bi pod hitno učiniti nešto na spasavanju, rehabilitaciji i reanimaciji jedne reči koju malo ko voli, ali je neophodna svakom zdravom i slobodnom društvu. Ta reč je politika, i kanda joj se ne piše dobro, jer je se svi ritualno odriču kao da je kužna; dobro, ne baš svi: postala je manje-više ekskluzivan domen onih najgorih među nama, pošto je se samo još oni ne gade i ne odriču (naprotiv, baškare se na terenu koji su im bolji od njih prepustili bez borbe). A hajde neka mi neko navede jednu jedinu stvar koja prosperira kada se o njoj brine samo intelektualni i(li) moralni talog jednog društva? Sve u svemu, politika kao pojam koji označava važnu i dragocenu ljudsku delatnost, i nešto čime se na ovaj ili onaj način bavi svaki svestan građanin, a ne samo tzv. političari, kod nas je na samrti, vegetira "na aparatima". A ako dozvolimo da nam se upokoji, s njom će u Večna lovišta otići i štošta što površniji posmatrači s njom ne povezuju, a što nam je i te kako potrebno.

Pogledajte, recimo, već famoznu glumačku (a i šire) pobunu povodom smenjivanja Željka Hubača s mesta direktora Drame Narodnog pozorišta. Skupina časnih, pametnih i odvažnih ljudi rekla je da joj je prekipelo da trpi samovolju jednog nedoraslog tipa koji bahato upravlja nacionalnom pozorišnom kućom, i zatražila razumevanje, ali i pomoć od javnosti, ali pre svega od tzv. nadležnih organa – od Ministarstva kulture (valjda su svesni inhrentne ironije upisane u taj čin?) pa nadalje. Sve je to komifo, ali mi je ubrzo zaparalo uši kad su mnogi od tih ljudi, takoreći horski, osetili snažnu potrebu da eksplicitno (pre)naglase kako njihov javni protestni čin "nije ništa politički", iju naopako i sačuvajbože, nego je nešto valjda, onako, u ime čistote i integriteta umetnosti… Kao da borba za integritet umetničkog čina i umetničkog stvaranja uopšte nije sama po sebi politički akt?! Kao da pozorište (film, književnost, muzika etc.) može da postoji i deluje mimo društvenog konteksta, to jest, kao da je zamislivo da kontekst ne utiče bitno na njegovo oblikovanje, naposletku na kvalitet, obim i estetsko-etički domet i smisao rada umetnika i umetničkog čina kao njegovog rezultata? Da to može – ne može, ali može da neko vreme održava iluziju i samoobmanu da je to moguće; e, o posledicama toga Klaus Man je napisao Mefista. Poučno štivo, srdačno ga preporučujem.

U čemu je ovde problem, ili pre će biti – nesporazum? U pogrešnom baratanju pojmovima, proizašlom iz njihovog temeljitog nerazumevanja. U nezrelim i nerazvijenim poludemokratijama, u društvima više formalno nego suštinski slobodnim i pluralističkim, pojam se političkog shvata krajnje redundantno: "političko" jednako je "partijsko", a "partijsko" jednako je neprestana borba u ringu za osvajanje ili očuvanje što većeg udela u društvenoj moći. Mnogi od nas ne žele da se bore u tom ringu, i to je sasvim u redu. Dakako da, tako gledano, ni angažman najboljih ljudi pozorišnog esnafa, kojem je Hubačeva smena povod, ali valjda ne i jedini smisao, ne bi bio politički, jer nema nikakve veze s banalizujućim, strukturno tabloidnim tumačenjima tipa "jeste li za spasioca Vučića ili za tajkuna Đilasa", "volite li više neoradikalsku bandu ili žute lopove" i tome slično. Građanin, bilo da je dramski prvak ili šofer GSP-a, ima svako pravo da u tome ne učestvuje, a da ga zbog toga niko ne nazove političkim idiotom – upravo zato što su politika i političko nešto mnogo šire, sveobuhvatnije i "suštinskije" od toga.

Šta sve ovo znači, primenjeno na konkretan slučaj? Smena Hubača, za koju postoje i drugi razlozi (lični, interesni etc.) i te kako je politička, zato što se njome – to se, uostalom, i ne krije – nastoji promeniti fokus repertoara Narodnog pozorišta: šta će se igrati, ko će i kako tumačiti klasike i savremenike, kako će, dakle, pozorište svedočiti o svom vremenu; a pozorište uvek svedoči o svom vremenu, čak i onda kada postavlja samo Eshila ili Šekspira. Hubač je okupio umetnike – reditelje, pisce, dramaturge etc. – koji su ponudili pozorište kao misaoni čin slobodnih ljudi u slobodnom društvu, a ne kao muzej voštanih figura, doduše pokretnih i obdarenih govornim aparatom. Takvo je pozorište nužno političko, ali ne u tom smislu da je naprednjačko ili DS-ovsko, nego utoliko što oličava izvesne društvene vrednosti, svetonazor, ideje, poglede, vrednosni sistem. Ono pripada polu koji je svakako pre liberalan nego konzervativan, pre levi nego desni, pre kosmopolitski nego nacionalistički itd. Pozorište kakvo zaziva nesrećni upravnik NP, ali i mnogo moćniji od njega koji ga – što otvoreno, što pasivno i ćutke – podržavaju, takođe je političko, ali sa suprotnim predznakom. Pa dobro, ima li onda nekog nepolitičkog pozorišta? Ma, jok: ima samo neshvatanja što je uopšte "političko" (tačan odgovor: sve!) u društvu u kojem građanke i građani načelno slobodno participiraju u javnim stvarima. Ne shvatati to znači ne shvatati ni šta ti se uopšte dešava, ni kako, ni zašto, ni otkuda to dolazi; samim tim, to znači i nemati načina – nemati oruđe, nemati sredstva! – da se od toga odbraniš, jer se ne možeš braniti od opasnosti i ugroze koju, za početak, uopšte ne razumeš, ne percipiraš je, potpuno ti je nevidljiva ili ti se prikazuje u nekom sasvim redukovanom obličju. Kao da ti curi iz nosa jer imaš grip, pa se, umesto lečenja gripa, povazdan upireš da zaustaviš sline tako što ih neprestano usrkuješ… A problem nikada nije u slinama: uvek je u virusu gripa. Sline su tu samo da smetaju i balave, to im je domet.