Porodiljama koje su na svet donele četvoro ili više dece pripada Orden majke Jugovića. Orden može biti zlatan i srebrn, crkva nije olimpijski komitet da uručuje i bronzanu medalju, pretpostavljam da zlatno odličje pripada Srpkinji koja se bliže primakne idealu iz pretkosovskog ciklusa, a da srebrna medalija rodilji veli: dobro je, ali može to i bolje.

I u vreme bratstva i jedinstva država je podstrekavala inače ravnopravno stanovništvo da se ravnomerno razmnožava, devetorođenoj bebi je u trenutku presecanja pupčane vrpce Tito automatski postajao kum makar "Galeb" u tom trenutku bio u marokanskim teritorijalnim vodama, da li je odojče dobijalo zlatan sat, dukat ili novčanu pomoć, zaboravio sam, drugu Titu nisi mogao poručiti – neka, hvala, već imamo kuma, iz Maršalata bi uostalom uoči svake nove godine kumčetu stigao paket mandarina… Ovo sad, ne znam – mene bi da sam odlikovana porodilja podišla jeza od pomisli na sudbinu majke čije ime medalja nosi.

U želji da im čeljad preživi kako difteriju tako i eventualnu narodnooslobodilačku borbu roditelji i kumovi nadevali su imena Živana, Živko, Nevena, ne bi li samim imenom stvorili oko dece zaštitnu auru, Orden majke Jugovića ne znam baš da li sluti na dobro: on jeste pozdrav žagoru koji će se čuti za mnogočlanom sofrom, ali je, ako ne i više, omaž pogibiji, žrtvovanju, nagoveštaj da ćemo sudbinu kosovskih junaka ponoviti onoliko puta koliko bude potrebno. Ili se Ordenom majke Jugovića hoće reći: neka vam deca sva stasaju za vojsku i neka nijedno nema prigovor savesti, a Bog će učiniti da boja nikakvog ne bude pa se mit o Jugovićima neće ponoviti baš od a do š!

Posle Drugog svetskog rata imali smo istorijsku i književnu varijaciju na majku Jugovića, Stojanku, majku Knežopoljku, čiji sinovi takođe svi ginu, samo je kosovski poraz tražio devet momačkih glava iz jedne kuće, a pobeda nad Trećim rajhom tri.

&

Jutros sam opet ostao sa kašičicom kafe na dnu metalne kutije slavne firme NESTLE. O tome da je poslednja zrnca kafe nemoguće isuti iz metalne kutije kazao sam već šta sam imao (sipao sam kipuću vodu pravo u kutiju koja se budući metalna pokazala kao izvrstan provodnik toplote, ali ni tada nisam mogao da mešavinu prespem u šolju): obruč koji drži poklopac tako je opako posuvraćen da ti deo mešavine večno ostaje na dnu.

Da bi se sa dna kutije usisala poslednja dva gutljaja potrebna je slamčica; ako je nemate ili ne volite kafu da pijete a da joj ne osećate miris preostaje vam pipeta radi pretakanja u šoljicu…

Ako se kao ja uskopistite da zrnca pokupite u čvrstom agregatnom stanju – evo:

Šrafcigerom (po mogućstvu krstastim) probušiti kutiju, bilo na samom dnu bilo sa strane. Ne koristiti burgije zbog opiljaka koji u digestivnom traktu prave darmar. Ili:

Delimično nakvašen sunđer vrteti po dnu kutije u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na satu, izvući ga i preliti sa manje od pola deci vrele vode pa iscediti iz njega preostali mlazić do poslednje kapi; dodati po želji malo mleka iz s mukom otvorene kravice i prepustiti se uživanciji.

&

U američkoj državi Alabama dogodio se zločin kakav ne pamte ni najstariji njeni žitelji. Na današnji dan pre toliko i toliko godina bačena je atomska bomba na japanski grad Hirošima. U selu Jabukovac desilo se šta se desilo, nakon pomora ribe u reci Timok ista stvar desila se u reci Skrapež…

Jezičke čistunce uvek sam mrzeo više nego one koji greše li greše, zar sam se naprasno začistunio?! Hteo bih da ostanem širokogrud, ali… Ako je vodenica na reci Moravi, onda su mren, klen i skobalj nastradali u reci Skrapežu.

Najposle, zašto pravopis ne bi uvažio novinarsku sabornost, reportersko takoreći jednoumlje?! Zaista, ko se još osim poslenika sedme sile bakće sa kojekakvim toponimima a koji mogu imati kakve im drago nastavke pa mi Sloveni ne možemo da im odredimo pol! Država može da se zove Ajdaho, reka može da se zove Potomak, ili Skjulkil (Schuylkill), Orinoko, Kojekako, grad može da se zove Kjoto, Sijetl, vulkan Popokatepetl, ko bi sve to menjao po našim padežima! Zato se ispred škakljive tuđinštine fino uzme naša reč, koju znamo da menjamo, a sam naziv planine, reke, grada ili sela ostaje u bezbednom nominativu, kao mumija onoga ajsmena u glečeru! U američkoj državi Ajdaho koja nema dodirnih tačaka sa rekom Skjulkil a još manje sa japanskim gradom Kjoto pomenutim inače u delu pesnika Anri Mišo…

Da, tako je može biti počelo, a onda se navada prenela i tamo gde su sve reči domaće – je li se ikome omaklo da napiše "u selu Jabukovcu"? Nisam primetio ni ono što smo učili, apozicija li beše, "u Jabukovcu, selu nadomak Negotina"… Čak i da je neko krenuo tim putem verovatno bi na kraju ispalo "u Jabukovcu, selu nadomak grada Negotin"! Idemo dalje: u selu Jabukovac, blizu grada Negotin, u državi Srbija, pa daj da onda sve poravnamo! U selo Jabukovac, pored grad Negotin, u zemlja Srbija! Avaj! Ovo uopšte ne zvuči rđavo! Jezik, koliko god ga kinjili, i dalje prenosi šta pisac hoće da kaže! Obrišimo reči "selo", "grad", "zemlja", sve i bez toga funkcioniše, gde se desilo to i to, u Jabukovac, kod Negotin, u Srbija!

Zaista, nije li jezik prekomeran, zamoran, zamršen i u suštini izlišan: osim geografskih naziva potrebno nam je još nekoliko reči (smor, bedak, napuniti baterije, opušteno, super, kul, dostupan/nedostupan, ol inkluziv, erbeg, klima, ABS, lavlja kandža). Ako ste muzičar za razgovor sa kolegama i o kolegama dovoljne su vam reči "brije"; "ubija", "jebe kevu"… Kad konverzacija kraj sveg jezičkog izobilja dospe u ćorsokak puštate jedni drugima jako smešne video-klipove sa mobilnog, ekstra!