Pogledajmo slučaj građanke koju stanovništvo i mediji zovu prosto i prisno Jovanka: državna vila u kojoj se obrela nakon muževljeve smrti polako je, ali neumitno propadala. Korisnica ju je, po moemu, bila dužna održavati, jer je zgrada državna i jednog lepog dana u njoj će stanoviti neka buduća predsednička udovica, ili penzionisani predsednik Republike sa najbližima. Ali. Vilu izgleda niko nije nadzirao, da bi se naprasno pronele vesti o teškom, nehumanom i nezdravom prokišnjavanju, grejanju koje ne radi ne znam ti koliko zima… Nehajna vlasnica nije bila ukorena zbog štete koju je državnom vlasništvu nanela: morali ste ili tražiti veću penziju ili prekomandu u stambenu jedinicu u kojoj se možete grejati i koju možete održati u prihvatljivom stanju! Ali ne! Ljajiću Rasime beše umoran od smišljanja tautologija o ratnim zločincima i problemi Titove udovice došli su mu kao kec na jedanaest, da iskaže svoj humanizam i renesansu na nekome ko već zbog svog uzrasta, ali i zbog prethodne slave mora dirnuti svačije srce. U tugaljivoj bajci čika-doktor lično opravlja oluke, menja pleh na simsu, nabavlja biber-crep… Svako čudo za tri dana, tešio sam se, i zaista, vesti o neumornom volonteru i zaboravljenoj starici prorediše se, ama se nakon izvesnog zatišja razboleše i kuća i stanarka.

Žurnalisti, neumorni kao i njihov junak Rasim, šalju dve istorije bolesti, jednu o kući, drugu o ukućanki, lekari koji su nakon miliona ordinarnih zdravstvenih osiguranika napokon dobili nekog slavnog raskokodakali su se o metabolizmu i svakoj bogovetnoj meri koju preduzimaju, stanovništvu, isto gladnom glamura (makar i posve posuvraćenog: pretvorenog u starost, bolest i razmernu oskudicu!) vesti o megabolesnici nikad dosta, doktorima telefoniraju i čuveni antititoisti, jesmo ih, vele, mrzeli, a sad ne možemo da dočekamo jutarnje novine, kako je Jovanka noćas?! G. Šabić morao je doktore podsetiti da se o zdravstvenim tegobama, nesavršenostima, slabostima i opštoj izdaji bolesničkog organizma ne sme baš na sva usta govoriti, dobro, ispostavilo se da je pacijentkinji puno srce kad novine pišu o njenim plućima, ali eto novih problema: bolesnici sve bolje, a kuća joj sve bolesnija!

Samouki arheolog Rasim otkri četiri očuvate slobodne palače u samome Beogradu, Jovanka će odabrati jednu gde će se oporavljati dok maori, limari, parketari, tapetari budu dan-noć radili na opravci njene prethodne vile od sedamsto kvadrata i ne znam ti koliko kubika, zaplaka se svekoliko čitalaštvo na toliku dobrotu demokratske vlasti, ali i na to što ima zlatne stambene rezerve: vile su sve nenastanjene, spremne kao zapeta puška da prime nekog izuzetnika?… Ili u njima žive ljudi i sad jedva čekaju da vide na čijoj će se fasadi Jovankin pogled zadržati, pa da se radosno otud navrat-nanos isele?!

Avaj, neće štićenica nijednu od ponuđenih palata, svoje je svoje, i tu su svi stariji ljudi isti: "Tja, moraću da ubrzam radove na opravci njene stare vile!", poverio nam se Rasim, pa nije mogao kazati: "Znate šta, gospođo, zdravlje vam se popravilo i to nam je milo, ali smeštaj je, kako bih vam rekao, nužan, s druge strane je sasvim solidan, znate koliko starica u ovom trenutku ne može da dospe ni do skenera, a ni kuće ni kokošinjci nisu im u nimalo zavidnom stanju!" Ne! Platićemo majstorima prekovremeni rad i prekovremeni materijal, samo da se stara vila osposobi i štaviše ulepša! Rasim tvrdi da za Titovu udovicu i nekadašnju pripadnicu NOP-a čini sve i samo ono što bi učinio za ma koju bespomoćnu staricu, iako ja lično znadem najmanje tri staramajke čije i kuće i zdravlje zahtevaju pažnju ovog humaniste, mecene i preduzimača.

Nije dakako reč o osobi koja je samovala zapostavljena u baštinjenoj vili, svekolika ujdurma sa traženjem idealnog smeštaja za nju zar nije šamar hiljadama penzionera koji nemaju para za ogrev, za lekove, za hranu, o novom crepu da i ne govorim? Ali to je manje zlo. U neravnopravan položaj doveden je i Boris Tadić, koji zvanično nije skućen, a bio je ne bračni drug vladarke, nego je vladao lično, drugo, nije samo on bio predsednik: zašto se u četiri odbijene vile ne usele naši bivši predsednici? A Rasim da po ubrzanom postupku zida nove, sve u istom naselju, i sve istovetne, luksuzne, ali takve da ne izazivaju zavidljivost među umirovljenim velikanima. Neka prosečno predsednikovanje bude pet godina (redovna smena na izborima, ostavke, atentati, prirodna smrtnost etc.), u narednih pedeset godina Srbiji će biti potrebno još deset vila, ja bih i Koštunicu preselio u predsedničku palatu, prisilno – prisilno: ne možeš ti da Srbiju prikazuješ kao državu nezahvalnu, a sebe kao nekog srpskog Pertinija, zadovoljnog garsonjerom u varoši; u vilama bi kad se bivši predsednici blagoupokoje ostajale njihove udovice sa poslugom i medicinskim osobljem koje bi ih dogledalo u njima dragom okruženju, u međuvremenu bi novi predsednik taman sišao sa vlasti i bio spreman za preseljenje u Predsedničku koloniju koja bi uza sve drugo bila otvorena za turiste, pa bi se vile u znatnoj meri i samofinansirale.