Niko ne može, a i ne treba da može, da zabranjuje političarima, pa i onima na vlasti, da (pokušavaju da) se bave umetnošću, recimo, da pišu poeziju. Pa ni da je objavljuju – ako to ne čine o trošku poreskih obveznika.

Političar, dakle, kao i bilo koji drugi građanin, može da pokuša da se ostvari kao umetnik, isto kao što i umetnik može da pokuša da se ostvari kao političar. Ovo potonje je, uostalom, mnogo češće. Umetnik se obično "grebe“ o vlastitu popularnost i ugled (ako ih ima) ostvarene kroz umetničko delovanje, nadajući se da će ih preneti u politiku. Moralno sklizak poduhvat, (ne)ostvariv na vlastiti rizik.

Šta, međutim, da radi političar željan umetničke afirmacije?

Ova kombinacija ne događa se često, naročito ne u demokratijama, gde su političari javni službenici sa ograničenim mandatima, a ako imaju postojana i ozbiljna nagnuća ka umetnosti, biće vremena da ih ostvare kada se politički penzionišu. Do tada, možda je bolje da diskretno zapisuju stihove u spomenar, kao stidljive devojčice iz analogne epohe…

Igor Mirović, međutim, voli da bude pesnik i jako drži do toga da je pesnik. Njegova stvar, rekli smo već da to nije zabranjeno. Ali, kao predsednik Vlade Vojvodine, i kao višedecenijski profesionalni političar koji nije stekao pažnje vrednu umetničku afirmaciju pre nego što se zapolitičario (uzgred budi rečeno, kao mladi radikalski ratni jastreb, koji je i jednog Đorđa Balaševića ispujdavao iz Novog Sada), Igor bi Mirović ipak morao biti imun na bilo kakve laske i nagrade. Kad kažem "imun“, to znači: ne bi smeo da ih prima (pogotovo na svom bunjištu, tamo dokle dopire teritorijalna nadležnost njegovog premijerstva). Morao bi da ih odbije, i da obeshrabri svakoga ko bi bio nameran da mu ih dodeljuje.

Treba li da nacrtam zašto? Sve i da ovenčavanje jednog premijera (pa makar i pokrajinskog) pesničkim i sličnim odličjima nije sukob interesa, a teško da nije, neukusno svakako jeste. Spada li vođenje računa o dobrom ukusu u estetsko-etičke nadležnosti jednog pesnika?

Mirović, međutim, ne može da izdrži i ne može da se suzdrži. Nije mu bilo mrsko da prima čak ni nagrade koje kao da su ekskluzivno za njega smišljene, poput one za najbolju nenagrađenu zbirku pesama (!), a nije mu, evo baš ovih dana, mrsko ni da primi nagradu "Despotica Angelina Branković“ za zbirku izabranih i novih pesama "Svetlo u svetioniku“.

Nagradu je primio u Novom Bečeju, na manifestaciji "Slovo ljubve“. Ne znamo da li je tamo doputovao službenim automobilom Izvršnog veća Vojvodine, ali bilo bi šmekerskije da jeste nego da nije. Jer bi bilo bar manje licemerno.

Ali, ko još i za to da mari? Zadovoljavanje sujete preko reda i na mufte jedna je od naizgled benignijih privilegija ljudi na vlasti, naročito u režimima koji su demokratski po formi, a autoritarni po svemu ostalom. Dok su na vlasti, svi su oni visoki, lepi i plavi, daroviti, duhoviti i genijalni. A posle, hm… kad prestanu da emituju auru moći, a oni koji vole da udovoljavaju takvima odjednom prestanu da smišljaju bizarne nagrade za njih, tek onda nastupaju prava iskušenja za wannabe poete i druge hobiste. Onda ostanu sami sa svojim skromnim darovima, a u svetionicima nastupi zamračenje kao da je, bože me prosti, restrikcija.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com