Znatel’ priču o Milenku Jovanovu? I ja sam je tek onomad čuo… Šta čuo, osetio! I zato moram da vam je ispričam. Radi se o svima nama, a bogme i o našim porodicama, jer čovek je javna opasnost. Evo, recimo, šta je uradio meni. Sedim ja tako jednog poslepodneva u bašti Gusana i brojim džeparac koji sam upravo dobio od jedne od uglednijih zapadnih obaveštajnih službi: tačno hiljadu evrića, u vidu trideset novčanica od po trideset tri evra. Čekaj, tu je nešto nelogično, češkate se vi po bradi… Pa da, to je ukupno 990 evra, gde je resto, pevaj, ‘tičice?! Tačno, ništa vam ne promiče: zato su tu bila i dva metalna novčića, jedan od šest i drugi od četiri evra. I taman kad sam pare lepo izbrojao, formirao gomilicu na čijem su se vrhu sjajili metalni novčići, pogladio se po punoj šaci brade i spremio se da naručim obilan ručak, iz pravca Zmaj Jovine se stušti Milenko Jovanov, prohuja pored mog stola, zdipi mi sve pare i nestade jakože dim u pravcu ulice Ilije Ognjanovića! Imam i svedoke, a jedna što je zovu Coka ga čak i uslikala smartfonom, doduše slučajno, jer je baš tad radila prvi poslepodnevni selfi-editorijal.

To, međutim, nije najgore. Naime, Milenko Jovanov je, još otkad se doselio iz Kikinde (a i tamo je, kažu ljudi, bio isti takav), postao varoška napast, strah i trepet, i ne preza ni da udari na najmlađe i najslabije: vrzma se oko osnovnih i srednjih škola i krade deci džeparac i užinu. Ali ni to nije sve! Ceo grad zna da svako malo napastvuje četrnaestogodišnje devojčice, što je njegov drugi najdraži hobi. Leleee, pa koji li je onda prvi, pitate se vi? Pa normalno – dečaci. Mada tu preferira one nešto mlađe, od dvanaestak god…

Najkasnije u ovom trenutku, u kolumnu zadihano i uspaničeno uleću glavni urednik, odgovorni urednik i veći deo kolegijuma (što znači da u ovako tesnoj kolumni nastaje strašna gužva), kolačeći oči i krlješteći se na mene, a neko je u toj gužvi, verovatno Jovana, počeo i da mahnito kruži kažiprstom oko leve slepoočnice. "Pa dobro, jesi li ti sasvim poludio, jesi li ti uopće normalan?!", urlao je Filip na mene, dok me je Žare, mračno ćuteći, streljao onim "znao sam ja da će ovaj kad-tad sasvim da prsne" pogledom; "Kako možeš za čovjeka napisati da te je okrao, da krade djeci marendu, i još da je i pedofil? Pa jebate led, to je bolesno!", tresao se Filip dok mu je pepeo od cigarete padao na moj kompjuter, a Andrej pokušavao da mu da čašu vode s kockom šećera. "Pa, naravno da je bolesno, zato i pišem! Da upozorim javnost na takvog čoveka!", odvratih ja, stešnjen u uglu kolumne. "Ama, šta se praviš blesav", nadovezao se Momir dok je Filipa reanimiralo, "bolesno je to što si napisao, a dobro znaš da si izmislio sve od prvog do poslednjeg slova." U tom je trenutku, nemajući pojma šta se unutra dešava, u kolumnu ušetala Sonja i veselo rekla "Ćao, društvo!", ali kad je videla gužvu, strku i napeta lica, samo je tiho i obazrivo zatvorila vrata. Sa spoljne strane.

"Čekajte, ljudi, ne paničarite bez potrebe", iskoristih nenadani intermeco da povratim inicijativu. "Naravno da je sve što sam napisao u prva dva pasusa teksta gomila odvratnih izmišljotina na račun jednog čoveka, ali šta ima veze, pošto se taj čovek ionako nikome od nas ne sviđa? Mislim, politički. Što ga ne bismo malo izoklevetali na najkretenskiji mogući način, a on neka posle dokazuje da to nije tako! Štaviše, ti bi, Filipe, mogao ako se nadigne dreka da se izviniš čitaocima (ne i samom Jovanovu!), i da kažeš da redakcija ne stoji iza toga što je tvoj ‘kolega i prijatelj’ Teofil Pančić napisao, ali da je on to učinio samo kao revanš zbog svega onoga što su Jovanov i slični govorili o nama i našim porodicama! I Mirna Bačka!", poentirao sam.

"Osim što si izmislio ona prva dva pasusa, ti si bre izmislio i sledeća dva i sve nas u njima, a evo nastavljaš sa izmišljanjem i dalje, evo baš u ovoj rečenici koju ja sad, kao, izgovaram", bunila se Jovana, ali ja sam znao da sam zapravo već skršio njihov otpor. Ponekad samo najbrutalnijim sredstvima možeš plastično da pokažeš kako izgleda brutalnost i bezočnost polusveta koji je zajahao ovu zemlju.

Naravoučenije je, dakle, ovo: nije mahnita, sumašedša i ogavna priča tog nesrećnika Jovanov Milenka o Nataši Jeremić kao vrhovnom vođi narko-mafije u Srbiji došla niotkuda, što je drugo ime za njegov organ za mišljenje. Sve je u ovih pet godina vodilo upravo ka toj priči, i nizu sličnih. Zašto bi političko, medijsko i uopšte kriminalno podzemlje koje je od nas otelo ovu zemlju i okupiralo je iznutra, zašto bi sva ta fukara kojoj nije ništa da, recimo, optuži politički joj suprotstavljenog čoveka za ubistvo njegovog prijatelja, stala baš na tom mestu, zašto ne bi nastavila sa skarednostima? Zašto bi se ikada zaustavila, ako je mi ne zaustavimo? Šta, da neće možda da je zaustavi Vučić? Pa, to je lično njegova mašina, a voze je oni koje je on odabrao, onuda i onako kako im on kaže. Okej, Gazda je shvatio da im je ova najnovija boleština štetna, ali to je sve. Iako se tobože izvinio (ne i neposrednoj žrtvi), Vučić je počastio opskurnog Jovanova rečima da mu je "kolega i prijatelj", i njih dvojica nastavljaju da jašu i dalje na svojoj Rosinanti-Srbiji, i tako će biti sve dok se ova ne džilitne da ih zbaci sa sebe kao posebno odvratne nametnike. Uostalom, u moru degutantnih likova sa krajnje desnice, kakvima vrvi vojvođanska provincija, nije slučajno Vučić lično odabrao baš Jovanova za svoju novu severnjačku vedetu, i još ponosno govorio: "Zapamtite to ime!" Zapamtili smo, bez brige. I nećemo (vam) zaboraviti ništa.