Usvajanjem Zakona o slobodnom pristupu informacija od javnog značaja, štošta se u Srbiji menja, kažu oni koji su se zalagali za ovaj zakon, pa i učestvovali u njegovoj izradi. Ovaj zakon neophodan je u borbi protiv korupcije, tvrde, ali i za razvoj takozvanog istraživačkog novinarstva. Još preciznije, član 4. ovog zakona predviđa da su sve informacije (države i njenih institucija) javne, osim ukoliko organ vlasti dokaže suprotno. To je suštinska promena, niko vas više ne sme pitati "a šta će vam ta informacija?", već vam eventualno može odgovoriti da je podatak koji tražite označen kao tajna. I dužan je da vam obrazloži zašto.

Zakon o kojem je reč mogao bi da odigra veoma važnu ulogu u daljem razvoju interneta u Srbiji, no izgleda da ipak neće biti tako. Iako u članu 39. (predloga) Zakona postoji obaveza svakog državnog organa da objavljuje informator (najmanje jednom godišnje) koji nosi osnovne informacije o radu narečenog organa, nigde u Zakonu nije predviđeno da se informacije od javnog značaja moraju staviti na uvid javnosti, odnosno objavljivati, bez da ih neki građanin posebno traži. U današnje vreme teško je verovati da su autori Zakona zaboravili da postoji internet na kojem je moguće, bez prevelikih troškova, ponuditi informacije koje su ionako nastale od para poreskih obveznika. Tako ponuđene informacije dostupne su u svako doba dana i noći, trenutno, a za njihovu tačnost jednaka je odgovornost kao i za informacije tražene preko Poverenika (kako predviđa Zakon).

Razlika između mogućnosti da neku informaciju dobijete i činjenice da su informacije učinjene pristupačnim je ogromna. Ako se vratimo istraživačkom novinarstvu, slobodan pristup informacijama na internetu od ključnog je značaja. Najpre, moguće ih je porediti, ukrštati, propuštati kroz specijalno napravljene programe koji bi ukazivali na određene nelogičnosti. I sve to uz neuporedivo niže troškove od slanja novinara da ih danima prikuplja na šalterima državnih organa širom zemlje. Takođe, iako novinara niko ne sme da pita šta će mu određena informacija, već sama činjenica da se mediji oko nečega interesuju signal je državnom organu da pokuša da zabašuri eventualni prestup.

Sve to potvrđeno je u praksi, širom sveta, gde god se prema državnim informacijama odnose kao prema javnom dobru. Najbolji primer je spisak dobitnika Pulicerove nagrade za novinarstvo u poslednjih desetak godina (vidi www.pulitzer.org). Većina nagrađenih (ne samo u kategoriji istraživačkog novinarstva) u svom radu koristila je državne baze podataka, dostupne svima koji koriste internet. U nekim slučajevima ideja za priču nastala je tako što je redakcijski dokumentarista uočio nepravilnost u nekoj od baza (tražeći pitajboga šta). Pretraživanje je, podrazumeva se, obavljano internetom. U današnje vreme sve drugo je gotovo nezamislivo.

Postojanje (i redovno ažuriranje) baza sa informacijama koje proizvodi državna služba omogućuje stvaranje posebnih servisa za čitanje tih podataka. Jedan od najpoznatijih je Lexis Nexis (www.lexisnexis.com), koji prikuplja i ukršta sve moguće dostupne podatke (pravne, administrativne, vesti, kompanijske informacije). Korisnici servisa kažu da im pomaže pri proveri poslovnih partnera, odnosno minimalizuje mogućnost prevare i poslovnog rizika, između ostalog. Ko je prevaren pri kupovini stana, automobila ili u nekom drugom poslu, zna koliko takav servis vredi.