Mnogo sam puta prošao kroz Feketić (Feketics), mestuljak lepo razbaškaren tamo na starom drumu koji od Novog Sada vijuga ka Subotici, prvo kroz totalnu, "ploča" ravnicu, da bi se onda, baš negde kod Feketića i Iđoša, tlo blago zatalasalo, jerbo tu počinje famozna Telečka visoravan, sa drastičnim visinskim razlikama, sve do pet-šest metara. Idealno za ekstremni alpinizam. I, šta da vam kažem, selo je lepuškasto, deluje solidno sređeno, lokalci su pretežno Madžari, ali opet, nije da ostavlja utisak izrazitije osobenosti i osobitosti po bilo čemu: selo ko selo, žetva leti, disnotor zimi, nizijska melanholija i kompulzivni alkoholizam uvek; puna je Bačka takvih, a ni Banat ne oskudeva. Megjutoa, kanda ima tu nekih vazdušnih strujanja, ili podzemnih voda, ili ko zna već kojih misterioznih andrmolja, pa baš taj Feketić malo-malo pa odigra važnu simboličku ulogu u politici Srbije, i to naročito onoj (pred)izbornoj…

Šta, ne sećate se? Nije ni čudo, zaborav je ovde nacionalni sport, a odskora nas konzilijumi politikantskih nadrilekara čak uveravaju i da je izrazito zdrav, mada svi dokazi i svako iskustvo govore suprotno. Elem, tamo je negde sredinom i u drugoj polovini devedesetih izvesni Milošević Slobodan nekoliko puta, okružen kamerama i blicevima državotvornih medija, pobedonosno otvarao "deonicu autoputa Feketić–Subotica" (ili barem radove na istoj); to onda kad nije otvarao kakvu senzacionalnu naftnu bušotinu negde u blizini, recimo kod Turije. Toliko nam se svima bio popeo na glavu s tim predizbornim feketićanjima & feketićarijama da je na radiju B92 išao džingl o otvaranju deonice "Feketić–Subotica–Feketić via Feketić". Eh, naivnih li vremena…

Milošević je, velim, otvarao autostrade, pa makar i virtuelne. Njegovi tadašnji alajčauši i prismrdice, a današnji naslednici, bore se, naprotiv, sa zatvorenim, snegom zavejanim džadama, to jest sa tim istim autoputem, i to, eto, baš kod – Feketića. Kao da je to selo, sa bližom okolinom, nekakva crna rupa iliti Bermudski trougao u kojem mora da se, ovako ili onako, zaglavi svaka predizborna kampanja?! To jest, ne baš svaka: samo ona u kojoj je Unapred Viđeni Pobednik neko od tih dražesnih likova iz košmara devedesetih.

Pa ipak, ovo što je uradio Vučić, Aleksandar Vučić, sa famoznom, odviše dobro i temeljito televizovanom, akcijom spasavanja "gospodina malog dečaka" (Marko Somborac) iz snežnih nanosa kod… naravno, Feketića – e, to je nešto što bi i Miloševića i njegovu svitu ipak bilo pomalo sramota da urade! Kakvi su da su, ipak su to bili ljudi starog kova, ako ih nisu sprečavali viškovi pameti i obzira sprečavalo ih je makar nešto nalik na instinktivno osećanje o tome "šta je red", a šta nikako nije.

Šta se ovim hoće reći? Bio to Vučić ili Dačić ili Marko ili Janko, predsednik ili potpredsednik vlade ima pametnija posla nego da se lomata po mećavi i izigrava snežnog supermena, i korisniji je na drugom mestu: recimo, tamo gde može da koordiniše rad spasilačkih službi, vojske, policije, etc. U redu je, doduše, i da poseti kakvu "vruću tačku" (hm, u ovom slučaju hladnu…) pa i da se tamo "slikava", jer ne treba imati iluzija: političar uvek vodi računa o tome kako će izgledati nešto što radi. Uostalom, i predsednik USA obilazi svoje trupe, na primer, u Iraku; ali, šta? Predsednik USA tamo tamani božićnu ćurku u soldatskoj menzi, a ne uzima napunjeni gan u ruke, niti ulazi u tenk i kreće u bitku sa "teroristima" ili kim već, ne bi li dokazao koliki je junak i baja, a sve to u direktnom prenosu…

Posledično, sve i da je rukovođen samo, jedino i isključivo najboljim mogućim namerama (hajde da budemo naivni), Vučićev "spasilački" gest je nepovratno i nepopravljivo profanizovan i unižen onog trenutka kada je televizijski distribuisan. Tog trenutka jedan čin koji je po sebi – mimo "konteksta" – plemenit i dobar, gubi sav svoj pozitivan potencijal, čak i kada bi se (imagine) sve to odvijalo slučajno i spontano, bez ikakve "propagandne" namere, i to usred predizbornog vremena.

Ovo nas, dalje, vodi sledećem zaključku: ako je već toliko osetljiv i diskretan – i toliko moćan da sopstveno osećanje diskrecije protegne na maltene ceo medijski spektar Srbije – na pitanje sopstvenog razvoda i drugoženidbe (jer mu se, verovatno s razlogom, čini da bi mu to moglo politički naškoditi), onda je Vučić mogao biti toliko diskretan da "zabrani" i emitovanje tog prizora. On to, blago rečeno, nije učinio. Nego je "zabranio" potonje internetsko sprdanje s nepodnošljivom, ponižavajućom kičastošću i kontekstualnom moralnom nakaznošću svoje snežne egzibicije. Oh, pardon, nije to on cenzurisao, nema on ništa s tim! Nego je to učinila izvesna grupa ljudi okupljena u i oko… hm, Srpske napredne stranke. Verovatno Vučić Aleksandar nema ništa s tom, kako ste ono rekli, Srpskom naprednom strankom, i ne može da utiče na njeno ponašanje?

Pa opet, ima i nečega dobrog u ovakvim samorazotkrivajućim gestovima trenutnog ljubimca srpskog Večitog Malograđanina: oni nam govore sve što je važno da znamo o jednoj strukturi mišljenja i ponašanja, u osnovi nepromenjivog, za razliku od retorike. Čuj mene – govore?! Bojim se da većini to trenutno ne govori ništa. Kada im progovori – a i to će se desiti, jer se uvek desi – za štošta će biti kasno. I to smo već videli, i to više puta, najupečatljivije baš na primeru onog što je povremeno otvarao put Feketić–Subotica–Feketić. Preko Feketića, naravno.