Da li je to Vuk Drašković rešio da se penzioniše kao političar?! Mada nimalo ne verujem u to, savršeno je logično da se nešto tako pomisli s obzirom na to da je čovek ovih dana objavio vrlo obimnu knjigu svojevrsnih, hm, poetičkih memoara pod naslovom Podsećanja (Srpska reč, Beograd 2001), čiji bi se "skriveni podnaslov" mogao dešifrovati i ovako: "Šta sam vam ja sve govorio, a vi, nesrećnici, niste umeli da slušate". Između njenih korica, naime, nalazi se izobilje Draškovićevih tekstova, beseda, intervjua i drugih iskaza o "našoj društvenoj stvarnosti" od 1989. do leta 2000; knjiga se završava autorovim pogovorom iz januara ove godine, u kojem pisac pokušava da objasni šta to bi, odnosno kako je propao rokenrol sa ravnogorskog Woodstocka… Koliko podsećanje na neke Draškovićeve ispravne i časne reči i poteze, toliko je ova knjiga i hronika povelikih lutanja i impozantnih zabluda koje, doduše, nisu bile samo njegove, nego su, nažalost, bile sastavni deo bebećeg doba srpskog postkomunizma (a Drašković će nesumnjivo ostati svojevrsna ikona tog perioda).

Ovakvim "arhivarskim" aktivnostima obično se bave političari koji su odigrali svoje, i toga su i svesni; nisam siguran da je to slučaj s Draškovićem, bar kada je ovo drugo u pitanju. Međutim, ovo je možda pravi povod da se pretrese jedna desetogodišnja karijera sa Večito Izmičućim Hepiendom, tačnije razlozi zašto je ona morala da dospe baš tu gde jeste. Razloge za to nam, nakon svega, daje sam Drašković kada pre neki dan, povodom promocije Podsećanja, brižno upozorava kako se "posle pada serijskog ubice Srbija mora vratiti svojim pretkomunističkim temeljima, istoriji i tradiciji" (v. Danas od 10-11. 3. 2001), i to zbog, kako kaže u pogovoru knjige, "naše vere u Boga i tradicionalne vrline i vrednosti srpske nacije". Ovo nisu jedini aktuelni Draškovićevi iskazi te vrste, i njima ponosni autor "Noći Ðenerala" dokazuje da je ostao veran jednoj decenijskoj retorici i "svetonazoru", pa šta košta da košta.

Draškovićev problem je, naime, od samog početka bio u kontradiktornosti njegove "snage" iza koje se krila epohalna slabost koja je tako krasno odgovarala klijentima Zatečenog Stanja: njegova stranka – iliti masovni pokret – zaista je, za razliku od ostalih u opoziciji, bila "velika" i golim okom vidljiva, ali je njen dalji mobilizatorski potencijal bio gotovo ravan nuli: ona nije mogla da privlači nove pristalice izvan apartnog kruga obožavalaca kičerske, kanonizovane "tradicije" i "partizansko-četničkog žanra", te sličnih zaludnih ljubitelja retro–odevanja; pošto je, pak, V. D. bio dovoljno "veliki" da je u masovnoj svesti godinama fgurirao kao sinonim za opoziciju, Miloševićev režim nije mogao pasti dok se ta čarolija ne razbije, dok za "ikonu" opozicije ne bude legitimno proglašeno neko civilno lice (kakvo je da je), dakle ono koje će biti lišeno kokarde, petokrake, čizama, brade, komesarske torbice i ostalih bulajićevskih andrmolja. Svojim novim istupanjima Drašković, međutim, dokazuje da nema ni najovlašniju predstavu o tome šta mu se zapravo desilo, a kamoli zašto. Izgradivši celu jednu – živopisnu, ama besmislenu – ideologiju na simboličkoj opreci dominantne predstave "partizana" i "četnika" (pri čemu se ne zna ko je od ovih manje "autentičan"), on ne može da zamisli da sada, u izmenjenim okolnostima, ili potraži neko novo ideologijsko utemeljenje ili digne ruke od ćorava posla; umesto toga, Drašković u narečenom Pogovoru nadugačko razglaba o deci komunizma koja su, jelte, 5. oktobra prigrabila vlast, što je ništa drugo nego svojevrsna – i vrlo uzaludna – simbolička reanimacija Neprijatelja koji je mrtav i sahranjen; treba ga, međutim, oživeti zato što bez njega nema ni nas: njegov simbolički nestanak ukida i ostatke smislenosti naše egzistencije. Ko su, recimo, "četnici" ako nema "partizana"? Smešno odevene suklate koje usred leta paradiraju u kožusima; za takvima deca dovikuju na ulici. Zato "partizana" ima da bude, pa taman ih lično Drašković na silu oblačio u njihove Bluze.

Kroz sve ove godine, Vuk Drašković je bio i glavni kreator i vodeći korisnik onoga što Raul Žirarde naziva "mitom o Zlatnom Dobu", jednom od omiljenih političkih manipulativnih tehnika, koja se poziva na "tradicionalne vrednosti" (recimo one "srpskog domaćina") iz vremena kada je sve bilo bolje, samim tim što dolazi iz empirijski neproverljivog odseka idealizovane prošlosti: "Takva, dakle, prošlost nikada nije neposredno upoznata: njena evokativna snaga zapravo je u ponuđenom obrascu, arhetipu, uzoru. Jer, činjenica da se oni izdižu iz mraka drevnih vremena kao da im daje, već samim tim, nekakvu dodatnu vrednost, vrednost primera koji valja slediti… (…) A od mitologizacije takvih povlašćenih trenutaka pa do njihove sakralizacije samo je jedan korak: prelaz je neminovan i brz. Jer spram slike sadašnjice, doživljene i opisane kao razdoblje tuge i propadanja, uzdiže se apsolut prošlosti koju odlikuje punoća i svetlost. Stoga je gotovo neizbežno da predstava o ‘negdašnjim vremenima’, sažimajući u sebi sav siloviti zanos mašte i sanjarenja, preraste u mit. I to u najpotpunijem značenju te reči: mit koji je ujedno i fkcija, i celovit eksplanatorni sistem, i mobilišuća poruka za mase" (Raul Žirarde: "Politički mitovi i mitologije", Biblioteka XX vek, Beograd 2000).

Ova je "mobilišuća poruka", međutim, odsvirala svoje. Od samog početka, ona je bila po defniciji manjinska i po defaultu gubitnička; faktičkim i simboličkim dokidanjem poretka koji je parazitirao na mutantnim razvalinama (post)komunizma nestaju čak i slabašni ostaci njene "zavodljivosti". Zato će, recimo, ovogodišnji Woodstock na Ravnoj Gori biti ubedljivo najtužniji od svih: lišeni stimulativne prisutnosti "partizanskog" poretka, "četnici" će biti Sami Na Svetu, ostavljeni i iznevereni kao oni japanski vojnici koji su se decenijama posle rata krili po šumama i ostrvima, sve "ratujući" protiv nevidljivih Amerikanaca. Na kraju ti dođe da se nekako i sažališ na njih, kao na sve ljude kojima neko ili nešto ukida najveću životnu radost.