Mnoge posleratne generacije učile su u školi opširno o AVNOJ-u. Moralo se znati za Prvo 1942, a pogotovu za Drugo zasedanje Antifašističkog veća Jugoslavije. Datum njegovog održavanja, 29. novembar, bio je i državni praznik. A učenici kao učenici, tada baš kao i sada, pamtili su samo što je bilo neophodno za ocenu. Mene je 1968. na saveznoj radnoj akciji autoputa Zagreb-Ljubljana jedna, inače pametna gimnazijalka, docnije poznata pesnikinja, ozbiljno pitala: "Je li, ta antifašistička borba i AVNOJ, to je nekakvo tralala kao i boj na Kosovu?“ Ja sam joj odgovorio nekim nadobudnim predavanjem koji je jadnica morala da sasluša kad ga je već izazvala bez preke potrebe. Ja jesam sam znao više nego što se učilo, pre svega jer smo u školi za rezervne oficire saznavali šta je stvarna istina, za razliku od propagande.

Tito i njegovi najbliži saradnici su na osnovu sve većih pobeda i zaokruženijih oslobođenih teritorija u toku oslobodilačke borbe 1942. došli do zaključka da je neophodno da se stvori i nekakva civilna grana ustanka, da se naglasi da se ne radi samo o oružanoj borbi protiv okupatora, nego i o državi u nastajanju. Trebalo je definisati kakva bi trebalo da bude posle rata, a pre svega da se napravi otklon od izbegličke vlade u Londonu i njene "vojske u domovini“ pod komandom Dragoslava Mihajlovića, tadašnjim i posleratnim rečnikom – "Dražine četničke bande“.

Osim toga valjalo je da se naglasi da se ne radi samo o ustanku komunističke partije nego, mnogo šire, svih naroda Jugoslavije. Da bi se doneli zaključci o svemu tome trebalo je da se organizuje zasedanje u nekom većem gradu, pa je general Kosta Nađ dobio naređenje da po svaku cenu oslobodi Bihać. Njegov poduhvat nazvan je Bihaćkom operacijom, grad je oslobođen 2. novembra, pa je mirno mogao da se pripremi za veliki događaj.

U međuvremenu su u svim oslobođenim krajevima birani delegati. Predlagala ih je, naravno, Partija, ali ne samo iz redova svojih članova, nego i iz redova svojih simpatizera. Pozvani su, po mogućstvu, što ugledniji građani koji su bili protiv okupatora i njegovih saradnika, ali koji se nisu baš otimili za to da sa oružjem u ruci rizikuju svoj život. Izabrano je 78 delegata, do Bihaća se probilo samo njih 54. To nije bilo dovoljno da se izabere neka vrsta vlade, ali zgodno da se tako nešto pripremi.

Mrgođenje u Moskvi

U Moskvi je sovjetsko rukovodstvo okupljeno oko Staljina namrgođeno posmatralo šta se to sprema u Jugoslaviji. Dobijali su izveštaje od svojih agenata, ali im Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije zvnično ništa nije javljao.

Bilo je dva razloga da Moskva negoduje: prvo, SSSR je održavao veze sa izbegličkom, kraljevom vladom u Londonu i nikako se nije htelo u tom trenutku da se naljuti Engleze; a drugo, možda i važnije, Staljin nije trpeo nikakve akcije koje nisu odobrene i kojima nije rukovođeno iz centrale "prve zemlje socijalizma“, kako je Sovjetski Savez sebe nazivao.

Prvi sukob između Tita i Staljina puknuće, međutim, tek na Drugom zasedanju AVNOJ-a godinu dana kasnije. Tada je iz Moskve stigao telegram sa potpisom "deda“, pseudonimom Staljina u takvim prepiskama, da je to "zabadanje noža u leđa naporima SSSR“.

Pošto su, međutim, Amerika i Engleska priznale zaključke Drugog zasedanja AVNOJ-a, Čerčil je čak poslao i svog sina Randolfa u Titov štab da bi bio tačno obavešten o tome šta se to tamo u Jugoslaviji zbiva, situacija između komunistčkih partija Jugoslavije i Sovjetskog Saveza se smirila.

Prvo Predsedništvo AVNOJ-a i osnivanje OZNA-e

Bihać je lep grad na reci Uni, desnoj pritoci Save, u severozapadnom uglu Bosne. Ljudsko naselje je na tom mestu postojalo već u VIII. veku pre nove ere, tada je tu živelo pleme Japoda. Arheološka nalazišta iznedrila su mnoge značajne artefakte od zlata, srebra i bronze. Za grad je naselje proglašeno 1260. ukazom mađarskog kralja Bele IV.

Ustaše su odmah 1941. što oterali i opljačkali, što ubili preko 12.000 Srba iz Bihaća i okoline, ubili su i sve Jevreje, smatra se da ih je bilo oko 160.

Ja sam kao novinar, posle kao sekretar Saveza književnika Jugoslavije, prošpartao celom Jugoslavijom, posebno rado Bosnom i Hercegovinom. Dva puta sam 1960-tih kratko bio i u Bihaću i zapisivao uglavnom samo ono što je bilo vezano za rat jer svi su pogledi, što se osnivanja socijalističke Jugoslavije tiče, bili upereni u pravcu Jajca i Drugog zasedanje AVNOJ-a koga, dakako, ne bi moglo da bude bez pripreme u Bihaću.

Na Prvom zasedanju AVNOJ-a proglašene su dve rezolucije: prva je Rezolucija o osnivanju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije, a druga o njegovoj organizaciji, pa je tako nastalo "opštenarodno i opštepartijsko predstavništvo narodnooslobodilačke borbe“.

Predsedništvo je tom priliko i izabrano: predsednik je postao dr. Ivan Ribar koji je 1920. bio predsednik Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca; potpredsednici su postali čuveni atomski fizičar Pavle Savić, učitelj iz Slovenije Edvard Kardelj i učitelj iz Bosne Nurija Pozderac; naknadno je kooptiran književnik i profesor Edvard Kocbek iz Slovenije.

Nije nezanimljivo da su Ivan Ribar i Kocbek bili masoni. Tito se držao u pozadini, ali svakako je bio "kadrovik“ tog predsedništva. On sam nikad nije pristupio Masonskoj loži – slobodnim zidarima – ali je bio ubeđen da oni mogu da mu obezbede dobre odnose sa Velikom Britanijom. Ja mislim da je bio u pravu.

Kao rođeni "Bečkerečanin“, to jest Zrenjaninac, zapisujem i da je za odbornika bio izabran Žarko Zrenjanin. U Bihaću se u tom trenutku nije znalo da je on, takođe učitelj, poginuo nekoliko dana pre zasedanja.

Manje se posle rata, bolje samo šapatom, pominjalo da je tom prilikom osnovana i Organizacija za zaštitu naroda poznatija kao OZNA. Član Vrhovnog štaba Moša Pijade nadzirao je osnivanje njenih odbora u provinciji, a zajedno sa Vladislavom Ribnikarom, vlasnikom beogradske "Politike“, organizovao i telegrafsko obaveštavanje inostranstva na nekoliko jezika. Tako je praktično nastala agencija Tanjug, a zvanično će, takođe, biti osnovana godinu dana kasnije u Jajcu.

Bihać u senci Jajca

U svom romanu Poslednji potez veoma detaljno opisujem kako zamišljam Bihać pre osamdeset godina. Moj izmišljeni junak Rudi ovde dobija prvu uniformu, iako je na samom početku pristupio narodnooslobodilačkoj borbi, hrani se u oficirskoj menzi iz čistih tanjira sa urednim priborom, a drugovima oficirma ručak serviraju trpezarci. Rudi zapaža da se razvjaju određene razlike između pojedinih slojeva boraca.

AVNOJ se na prvom zasedanju snažno ogradio od četništva i ustaštva, jedan od hrvatskih delegata rekao je da su "ustaše najveća sramota hrvatskog naroda“. Građanima koji su svakako hteli da budu u nekoj organizaciji po svojoj nacionalnoj pripadnosti, pa su naivno prišli četnicima kao predstavnicima Kraljevine ili ustašama kao nacionalno opredeljeni Hrvati, je trebalo ponuditi alternativu.

U vreme koje možemo da označimo kao "Titovu vladavinu“, Prvo zasedanje AVNOJ-a je potpuno palo u senku Drugog zasedanja u Jajcu što je i logično. Nije, pritom, najbitnije što je tada Tito otvoreno stupio na pozornicu kao Josip Broz, sve dotle su Nemci samo nagađali ko je on. U Jajcu je AVNOJ praktično pretvoren u vladu koja je uspostavila diplomatske veze sa glavnim svetskim silama koje su se u svetskom ratu borile protiv "sila osovine“, saveza Nemačke, Italije i Japana.

Tužno je moralo biti da su neposredno pre tog svečanog čina na odvojenim mestima poginula oba sina Ivana Ribara, mlađi Jurica i Ivo, koji je po mom mišljenju mogao postati Titov naslednik i promeniti tok jugoslovenskog razvoja, ali to su ipak samo moje maštarije. Tito je starom Ribaru sam saopštio tragičnu vest.

Kuda dalje

Bihać je danas glavni grad unsko-sanskog kantona u Bosni i Hercegovini, ima 56.000 stanovnika od kojih se nešto preko 88 procenata izjašnjavaju kao Bošnjaci, nešto manje od 6 odsto kao Hrvati, a oko 1,5 odsto kao Srbi. Jasno je da taj grad neće službeno, a kamoli svečano, da se seti osamdesetogodišnjice Prvog zasedanja AVNOJ-a.

A mi u Srbiji? Hoćemo li početi da se prisećamo svojih antifašističkih korena, ili ćemo nastaviti da veličamo Čiča Dražu uporno ignorišiću istorijske činjenice?

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com