Generalske suze: Kome pre dati krv

Kad sam pre jedno četiri godine učestvovao u nekoj televizijskoj emisiji zajedno s Majom Gojković, tada još visokom funkcionerkom Srpske radikalne stranke, rekao sam da su naše stranke sklone frakcijskim borbama i podelama, osim one koja okuplja radikale. Posle me je gospođa Gojković, u pauzi snimanja, pitala, u pola glasa, otkud mi ideja da toga u njih nema. Od tada sam bio nekako oprezniji u proceni, tim pre što nam je gospođa Gojković nedugo zatim održala pokaznu vežbu na tu temu, dok je pravi rat buknuo s ovim što se sada događa oko Tomislava Nikolića.

Analitičari domaće scene sada ukrštaju koplja oko dometa događaja s naslovne stranice ovog broja "Vremena" a ovaj panađur bez pevanja i pucanja, za sada, pojeo je sve ostale teme od kojih neke prete da pojedu nas, dok se zabavljamo propiranjem radikalskog veša.

U nedelji kada su u parlamentu izglasana dva sporazuma, kolokvijalno o Evropi i Rusima, koji dugoročno i nepovratno određuju nacionalnu politiku i stanje nacije i čiji se značaj samo u srednjoročnom periodu meri milijardama evra prihoda, ali i troškova, borba Tomislava Nikolića i kompanije protiv Vojislava Šešelja i kompanije, ne silazi s naslovnih strana i danima je udarna vest. Nije to neshvatljivo. Rascep unutar najjače stranke u Srbiji nije samo posledica unutrašnjih odnosa u stranci, već je posledica razlika oko prihvatanja neminovnosti evropskog kursa srpske politike, makar on energetski bio napajan ruskim gasom.

Posledica je po svim zakonima dramaturgije izbila u prvi plan, na sceni nacionalnog teatra puška je okačena o zid i sad svi gledaju samo u nju, kad će da opali, koga će kuršum da pogodi… Najzad je čovek ujeo psa i mediji su zagrizli u lešinu partijskog monolita, kako je do pre pola godine izgledala Srpska radikalna stranka.

Meni su oduvek izgledali kao skupina opasnih namera, poganog jezika i iste takve politike, i ne mogu reći da mi nije drago što su se uzajamno zakrvili, nagoveštavajući eru našeg raskida s njihovim ekscentričnim radikalizmom i radikalnim nacionalizmom, jeftinom demagogijom i olakim rešenjima za svaku priliku.

Razumem ja njihova emotivna stanja i verujem u iskrenost suza generala Delića, raspetog između dobre namere da Šešelju da "poslednju kap svoje krvi" i Srbije, za koju odnekud veruje da bez njegove krvi ne bi preživela, a da krv nije tražio ni Šešelj ni Srbija, ali je ovaj, general, dobrovoljni davalac, optirao za nacionalnu transfuziju, što će reći da je dao krv Tomislavu Nikoliću.

Dobro, detalj jeste bizaran, ali je najbolja slika partijske nomenklature Srpske radikalne stranke koja stalno glumata ulogu o krvi i tlu, a do sada su se istakli puštanjem tuđe krvi. Sad je malo puštaju jedni drugima i ko bi odoleo iskušenju da ih stavi na naslovnu stranu.

Volan i gas: Novo političko prebrojavanje

Tomislav Nikolić odavno ima izraz lica čoveka koji trpi. Da to nisu bili gastritični bolovi pokazalo se protekle nedelje. Nije bilo mogućno voziti partijski kamion po krivudavim političkim bogazama Srbije tako što će Nikolić pritiskati kočnicu i gas a Šešelj držati volan u rukama – i ta situacija je morala da se razreši. Može se sada s potpunom pouzdanošću tvrditi da je Srpska radikalna stranka u poslednja dva izborna ciklusa, i kad je reč o predsedničkom i parlamentarnom, ostvarila svoje vrhunske rezultate i da će svaki naredni biti gori od ovih, sve da Tomislav Nikolić i ne napravi novu partiju, pa čak da se u društvu ništa ne popravi nabolje.

U tome leži glavna politička posledica sukoba unutar Srpske radikalne stranke. Oni su hteli da odigraju istorijsku ulogu i završiće kao epizodisti koji su dva puta bili nadomak cilja, možda i zato što je kad god bi Toma dodao gas, Šešelj motao volan udesno. Sada se u partijskim centralama presabiraju ko bi iz ove podele unutar radikalskog stranačkog korpusa mogao da izvuče najveću korist i vreme kurtoaznih izjava kako se, jelte, neće mešati u stvari drugih stranaka proći će već od ponedeljka, ako nije već prošlo, i počeće čerupanje onog dela glasačke mašine koji će prepoznati da njihova politička moneta ima i avers i revers, i Šešelja i Nikolića, pa će tražiti ili nešto čvršće ili će se opredeliti za apstinenciju.

U svakom slučaju, solidan deo od onih oko četrdeset odsto radikalskih glasova koji predstavljaju meru dubine rezervoara narodnog tranzicionog nezadovoljstva, ući će u novu raspodelu koja neće biti iscrpljena podelom na šešeljevce i nikolićevce.

Srbija se temeljno obračunala s levicom na političkom spektru, uz poveliku pomoć te iste levice, a sada se i desnica, onaj živahniji deo, međusobno obračunava. Neko će to prepoznati kao dobru vest, ali ja bih bio sklon opreznosti pri izricanju takve procene. Kao što su govorili komunisti "u sadašnjoj fazi našeg razvoja" najopasnije bi bilo da bilo ko poveruje da je "uhvatio Boga za bradu" jer od ideje o ekskluzivnoj političkoj moći do zloupotrebe te iste moći leži tek mala prepreka – ljudsko poštenje, a ništa specifično za srpske prilike neće biti ako napišem da je to najređa roba na tržištu.

Razlog za partijsku apstinenciju: Kad demokrate aplaudiraju

Kad je već reč o poštenju, moram da pomenem i ono obraćanje Borisa Tadića njegovima kada je najavio da će se, iz sve snage, a kako bi drugačije i rekao, boriti protiv korupcije. Njegovi mu tapšali. A onda on posumnjao u iskrenost aklamativnog aplauza. I zapretio i svojima, u smislu iskorenjivanja korupcije. Ovi, posle, tapšali još jače.

Šta je tu neobično? Načitao sam se u dugom novinarskom veku stenograma s raznih partijskih skupova gde se u zagradama, uz reči govornika, pojavljuju takoreći didaskalije, pa je pisalo – "aplauz", ili "svi ustaju i aplaudiraju", "ovacije u sali"…

Ne bih se toga ni setio da Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda, u prošlonedeljnom "Utisku nedelje" nije rekao da je i on aplaudirao predsedniku. Meni to izgleda, hajde blag da budem, smešno. Ozbiljni ljudi tapšu predsedniku. Hajde da je ovaj nešto otpevao, odsvirao na klaviru… Igrao vaterpolo.

Koja to vrsta nagona rukovodi ljudima da tapšu nekom ko drži govor. Definitivno, nisam ja za člana partije. Bilo koje.