Moraću jednom da odem u tu Raču Kragujevačku, makar iz antropološke radoznalosti. Najpre, to je jedno od retkih opštinskih mesta u Srbiji u kojima nikada nisam bio, čak ni u prolazu; a ja nisam kao one raskokodakane Patriote, koje toliko (platonski) ljube svoj idealizovani narod da ga susreću jedino na Kalenić pijaci, a na mapi Srbije ne razlikuju Knjaževac od Novog Kneževca, nego naprotiv, kao verifikovani "anacionalni element" znam uglavnom svaku rupu, čuku, palanku, karamanku, šljivik i ćuvik od Timoka do Drine (a i mašala šire). Kao drugo, na čudan smo način povezani ta Rača i ja otkad me je ono neki lokalni živopisni lik znan kao Trofa (ispostaviće se, ugledni SNS-ovac) preko internetske tarabe dao javno izvređati, uz predlog nekoliko vaspitnih mera fizičke naravi, a o čemu sam – "kao metafori", što bi se reklo – svojevremeno pisao na ovom mestu.

Nego, nije to glavni motiv moje radoznalosti. Stvar koja se u toj Rači dogodila tokom mog dvonedeljnog izbivanja iz Otadžbine fenomen je mnogo šire i dalekosežnije naravi, lokalni je samo simptom, pojavni oblik, a implikacije su barem svedržavne.

Iz nekog čudnog razloga, u tom je šumadijskom mestašcetu najviše glasova osvojila lista SDS-a, tj. u prevodu na srpski, "Tadićeve stranke". Narečenu je predvodio Aleksandar Senić, jedan od retkih javno raspoznatljivih "tadićevskih" likova, kanda rodom odande. Onda se, međutim, Senić nešto popišmanio, navodno nezadovoljan odnosima u stranci, i najedared otkrio da su Vučić i SNS zapravo prava stvar za Srbiju, samim tim i za Raču; nekako odmah za Senićem, ista je zen strela naprasne spoznaje pogodila (hm, gde tačno?) i sve druge članove opštinskog odbora SDS, i to, ponavljam, neposredno nakon što su na lokalu potukli taj isti SNS, sve s nesrećnim g. Trofom, uglednim dramskim umetnikom-amaterom! I, šta se onda dogodilo? Ceo opštinski SDS prelazi u SNS, Senić čak postaje poverenik (or whatever) SNS za Raču, dakle, rastadićeni tadićevci praktično zauzimaju dotadašnji SNS – u biznisu se to valjda zove "neprijateljsko preuzimanje" – i potiskuju prvoborce (šta li mi je s drugarom Trofom, jbt?!) na marginu.

E sad, ovde se postavlja nekoliko ne baš nevažnih pitanja. Najpre, ko je dobio izbore u Rači? SDS, za koji su ljudi glasali, ili SNS, u kojem su sada oni za koje su ljudi glasali dok su bili u SDS? Tačan odgovor: ovo drugo. Ali, da li je svaki tačan odgovor ujedno i normalan?

Pokušajmo da zamislimo ovu situaciju. Fudbalska reprezentacija Portugalije pobedi Francusku u finalu Evropskog prvenstva (što se i dogodilo), ali odmah posle utakmice svi Portugalci izjave da su srcem i dušom Francuzi, Oland im na licu mesta podeli državljanstva, portugalski strelac kaže da gol posvećuje slobodi, bratstvu, jednakosti, Marijani, Marseljezi, belom luku i tako to. Šta onda biva? Da li se utakmica naknadno (pre)registruje kao pobeda Francuske, a Francuska kao evropski šampion?

Okej, pitanje je blesavo jer je situacija sumanuta, ali – šta zapravo znači da neku zamišljenu situaciju opisujemo kao sumanutu? Minimalna, zapravo de facto nepostojeća verovatnoća da bi se mogla dogoditi. Sistemski je nezamislivo da se dogodi tako nešto. A jedna od najpostojanijih osobina nezamislivih situacija jeste baš ta da se – nikada ne dogode. A šta ako se ipak dogode, ne demontira li to gornju premisu? Ma kakvi, dogodiće se samo ako su u međuvremenu postale zamislive, ali mnogi to možda nisu na vreme primetili.

Znamo zašto se "sistemski" ovo dešava: nešto je trulo u načinu na koji odbornici i poslanici kod nas raspolažu svojim mandatima; stvar očigledno nije najbolje zakonski rešena, makar i zato što nikada nije dobar onaj zakon (sve i da je prepisan od najuzornijih) koji ne vodi računa o "lokalnim specifičnostima", tj. recimo o tome da ovde nije sramota ono što bi u strogim severnjačkim protestantskim kulturama bilo nezamislivo: otvoreno pijačarenje s mandatima. Ali, ovo nije dovoljno objašnjenje račanskog i sličnih fenomena: bivalo je i do sada tih grotesknih i bizarnih preleta koji su mirisali na banalnu korupciju i slično. Ovo je, megjutoa, stvar mnogo totalnija, i ne podseća ni na šta što smo imali ikada ranije, uključujući i Miloševićevo doba. To nešto bi se moglo nazvati: apoprijacija države i društva. Aproprijator: Srpska napredna stranka, kao kolektivni pseudonim Aleksandra Vučića. Narečeni je proces uveliko u toku, sila je poprilična, a otpor je bedan, sporadičan, na mahove, konfuzan, lomljiv. Strategija je sasvim nesuptilna: zavladati svime čime se može, do i diskretno preko granice zakonski i etički dopustivog (i famozna Savamala je, uostalom, deo tog fenomena, tj. bez njega bi bila nezamisliva), a ostalo prvo potisnuti u ćošak, sabiti u zemlju, a onda lagano mrviti dok ne nestane. Šta je "mrvljenje"? Klasična mafijaška metodologija: kupiti, ako je na prodaju, metodom "ponude koja se ne može odbiti" (eno se i veseli Senić pozvao na nju); ako baš nije na prodaju, zastrašiti; ako se ne boji, neutralisati ili ukloniti. To se primenjuje na medijima, strankama, uglednim pojedincima, i bilo gde drugde gde zatreba. A zatreba svugde, jer je cilj totalan: u Srbiji ne treba da postoji ništa što nije Njegovo. Ako ga neko negde i pobedi, ljubazno će mu biti ponuđeno da tu svoju pobedu naknadno ipak pokloni Njemu, u obostranom interesu. U Kumu se to zove "kontrola teritorije", tako nekako.

Uzgred, da li je u Rači Kragujevačkoj ili okolini ovih dana misteriozno nestala neka konjska glava?